петак, 11. април 2014.

Neprijatelji posle raskida


Lepše mi stoje njene reči u svakoj pesmi koju slušam. Svuda su njeni monolozi. Na blibordima, reklamama, spotovima, filmovima, pesmama bilo kog žanra - i nisu to samo lepi monolozi. Tu su i oni momenti gde se svaka rečenica zavrašava sa uzvičnikom. Iste rečenice pokušavaju da pobegnu iz misli ali sećanja ne dozovoljavaju. 
Tražim uglavnom one filmove i pesme koje mi mame osmeh. Lepa sećanja. DežaVi šta god da uradim. Gde god da odem. Čije god lice curice primetim i njen osmeh uhvatim. 
Ulica Jovana Jovanovića Zmaja. Pab na uglu i šank u istom me čekaju. Ginis pivo i banda cigana će mi ovu noć praviti društvo. 
Ulazim unutra. Dim, galama, muzika, sreća, osmesi na licima mnogim. Jedan pogled devojke upućen meni je govorio "Šta ćeš ti ovde? Tebi nije mesto međ srećnima!" - u pravu je. Ali nemam gde. 
Moj prijatelj šanker mi toči crni Ginis. Poslužuje pivo uz pitanje: "Kako možeš da razgovaraš sa neprijateljem?" - mrtav ozbiljan. 
I jeste, ona mi je neprijatelj. Ni ja ni ona nismo krivi za to neprijateljstvo. Raskid se desio. Tri dana smo se nalazili na raskrsnici između "ostanimo ortaci" i "kajanja, vređanja i istine". Kapiram da je posle raskida najbolje prećutati istinu. Prećutati ljubav i ne pokazivati je više. Kako mogu da ćutim ljubav? Kako mogu da čuvam volim te u sebi? Ne mogu, fakat ne mogu! 
Ne bih nikog gnjavio ali moram izbaciti sve iz sebe. Ne bih ni šankera gnjavio. Krenuo sam da mu pričam kako smo se posle raskida opasno posvađali. Mi smo sa svađom raskinuli. U stvari nije to ni bila svađa. Raskinuli smo lepo, sporazumno. Svađe su došle posle raskida. Ne znam odakle su se stvorile. Ko je te svađe naručio?
Sve mane koje je volela kod mene i sve mane koje sam voleo kod nje - sve su nas prepplavile. Vrline se nisu videle. Vrline kao da nismo ni imali, nisu postojale. Mržnja nas je okupala i pitanje je vremena kada ćemo se osušiti. I čime se zapravo suši mržnja ako ljubav moram da ćutim? 
U stvari ne mrzim je. Ali bih je udario ogromnom vikom, urlikom koju posedujem. Glasno bih joj rekao sve što mi je do sada smetalo kod nje! Znam, vikanjem bih nas još više udaljio.
Da se razumemo, rešavali smo mi sve probleme. Nijedan problem nismo pojeli niti ga drugom poklonili ili pak sakrili. Svaki smo iz celofana teškom mukom otvorili i rešili. Ali te mane, ta ljubomora, te sitnice koje su nekad bile sitnice a sad ogromne stvari - sve to nam je sve zasmetalo. Niko od nas dovoje nije nadgledao taj teren ljubavi. 
- I, zašto se parovi posle raskida svađaju? Hoće li da im bude lakše? Sećaš li se kada smo raskinuli? - upitah ga. Ćutao je. Brisao je pivske čaše i gledao me spreman na klimnav odgovor. 
- Ne znam zbog čega se svađaju. Slabo se razumem u tu ozbiljnu ljubav. Znam, znam, raskinuli ste pre nekih mesec dana. - tužno mi odgovorio. 
- Da, pre mesec dana. I, zamisli, još se svađamo?! Znaš, prijatelju, ne želim ti ništa više o njoj pričati. Ti razmisli o svađama posle raskida i da li iste daju neki efekat. 
Nastavio sam da ispijam pivo. Banda je svirala pesmu "Za treću smenu" od Balaševića. Izgubio sam prijatelja, izgubio sam nju, ljubav, drugara, izgubio sam sve lepo sa njom. I ona je izgubila sve to. Oboje tvrdoglavaca koji su vukli kanap svak na svoju stranu ne želeći da popusti. I da je neko od nas popustio, ništa se ne bi promenilo jer sve reči koje smo izbacili - ne mogu se vratiti. I sad će sva ta naša lepa sećanja, trenuci, lepe reči, vremenom će da izblede jer naš kraj je prekriven velikom svađom, mržnjom, da se mislima, sećanjima mi jedva vidimo u prošlosti. 
Nešto posle ponoći sam izašao iz paba. Šankeru sam ubacio u misao pitanje: Čemu svađe posle raskida? 
Tri godine kasnije sam je video sa nekim frajerom. Videla je i ona mene. Samog. Ni ona ni ja se nismo pozdravili do tada a ni tada. 

Ivan Dabetić

Нема коментара:

Постави коментар