петак, 11. април 2014.

Kiša će odneti sve...(3. deo)


I znao je da ode baš onda kada sam ja poželela da budem sama. I oduvek sam imala potrebu da se bar jedan sat u toku dana zavučem u svoj kutak, u svoj svet, da odslušam neku meni u tom trenutku dragu pesmu, da napišem sve što mi padne na pamet, da ležim sama i da maštam. Oduvek sam bila sanjar, neko ko je umeo da ceo život odsanja za jedno posle podne. Nepopravljivi romantk koji je živeo u fimu, koji sam uvek sama režirala. I živela sam ga onako kako sam ja to htela, i nikada, ali baš nikada, kako mi drugi pričaju.


I tog dana je otišao kada je na mom satu otkucalo vreme za moje vreme. I tada sam sanjala o njemu i meni, i prvi put u životu sam sebe mogla da zamislim pored nekog za 50 godina. Zamišljala sam kako sedimo ispred naše kuće, u našem dvorištu, svako sa svojim borama na licu koje su ocrtavale sve tuge i sreće koje smo zajedno pregurali u životu. A oko nas su trčali unučići.
On me je i tada, nakon 50 godina držao za ruku i na tom ostarelom licu stajao je i dalje taj osmeh. Lišće jeseni šuškalo je svoju pesmu, i ceo svet je bio naš. I ta slika je u mojoj glavi tada našla svoje mesto, i nikada je ništa neće izbrisati.

Sve je bilo savršeno i ništa mi tada nije bilo teško da uradim. Sve mi je u životu bilo lako i lagano.
Nova godina je pred vratima, a ja sam očekivala svoju najbolju drugaricu iz Osnovne škole, Mariju, da zajedno proslavimo taj dan.
Sneg je već uveliko padao, a napolju je bilo ledeno. Uprkos svemu tome,nas dve nismo mogle da dočekamo veče i da se spremimo za studentsku žurku u obližnjem lokalu. Hiljadu stvari razbacanih po sobi, kroz prozor svetla svetiljki koje su najavljivale 1. januar 2005. godine, ogromna jelka koja je svim svojim bojama igrala u ritmu noći. Ne, to nije bilo 31. decembra, bio je to neki dan pre, ali to je bio jedan od onih dana kada sam znala da ću ga provesti sa njim , a pored toga i Marija je bila tu. Odvrnuti narodnjaci na radiju, polu ispijena flaša belog vina i osećaj sreće koji se nazire u svakom uglu sobe. I nas dve pune sebe krećemo, spremne i ulazimo u lokal, ko zna koliko ljudi u njemu, a prvi lik koji sam videla jeste on.
Stoji sa drugovima i nas dve mu prilazimo. Tada sam shvatila da sam mu bar draga, ako ništa drugo, jer je stvarno bio uzbuđen što će upoznati Mariju. Pristojan, kulturan , sa svim manirima koje ga je samo mama mogla naučiti, celo veče posvećuje nama dvema. I ne odvaja se. A ja ponosna na činjenicu što je moj. 
Tada smo prvi put plesali, pripijeni jedno uz drugo, kako nas ne bi razdvojilo ništa na svetu. I nisam dozvoljavala da ga bilo ko dira, bila sam ljubomorna na ceo svet i nisam želela da ga delim ni sa kim. I tu noć smo proveli ispod jorgana sa medvedićima i svaki put kada je trebalo da me „napusti“ i ode, nedostajao mi je i pre nego stvarno izađe iz stana.
I konačno 31. decembar. Euforija svuda u vazuhu, Marija i ja, pošto već nismo isplaniramo da odemo negde, rešavamo da ostanemo u stanu same, i da malo kasnije odemo na Trg i da slušamo trubače. Te večeri smo nas dve pričale o ljudima i događajima koje smo odavno zaboravile i vraćale se u dane koji su bili zametnuti negde duboko u našim podsvestima. On je sa drugovima proslavljao tu noć, a ja sam samo želela da bude pored mene, ali nisam smela da mu priznam to.
A onda negde u sred tih priča zvono je zazvonilo i on je stajao ispred vrata. Došao je da me vidi na minut pre nego što krene, a meni je to bilo dovoljno. Otišao je.
Nas dve pravac na Trg.  A noć je bila mirna, iako je svuda u gradu bila ludnica. I u vazduhu se osećala ta sreća. Po celom gradu ljudi su prilazili jedni drugima i čestitali Novu godinu. Svaka u svoj krevet nakon povratka sa gradskog Trga. I svaka u svoje snove. Negde oko tri sata posle ponoći zvono na vratima. Krv u meni se zaledila. Uplašena provirujem kroz špijunku i vidim njega. Milion stvari mi je proletelo za tih par sekundi kroz glavu.
Otvaram vrata , a on me ljubi, i tiho mi na uvo šapuće:
- Neka ti se sve što poželiš ostvari, apsolutno sve.
- Sta se dešava? Odakle ti ovde?
Uplašeno ga pitam, jer osećam da nešto nije u redu.
- E, nešto mi nije dobro, pa sam mislio da mi skuvaš čaj ako nije problem.
- Što bi bio problem? Upadaj.
Dok pristavljam vodu za čaj, posmatram ga kako se uvlači u krevet kao da je njegov i kao da je baš u tom krevetu spavao ceo život.
Donosim mu čaj i lekić za temperaturu i on mi se zahvaljuje što sam dobra. A u mojoj glavi samo misao da mu bude dobro. Polako ispija čaj, okreće se od mene i moli me samo da ga zagrlim jako.
I ja ga grlim i celu noć osluškujem kako diše. Tada sam shvatila šta znači voleti, cele noći oko nisam sklopila i blenula sam u njegovu siluetu koja se jedva nazirala u mraku sobe, opipavala da li ima temperatu, slušala otkucaje njegovog srca. A on je spavao i njegovo lice je bilo mirno. Kao da mu se nikada u životu nije dogodilo ništa strašno. I bio je siguran pored mene, jer sam ja bila sigurna da neću nikada dozvoliti da mu se bilo šta loše dogodi.
I celu noć sam male đavolčiće koji su leteli oko njegove glave terala, i pomišljala u sebi „Šta li sanja?“, pokrivala ga i molila se za njega. Možda je baš te noći i on sanjao mene.
Prvog januara sam se probudila pored njega. Ležao je u krevetu budan i čini mi se nekako stidljivo me gledao, bar krajičkom oka. Valjali smo se u krevetu dobra dva sata i njemu je bilo dobro.
Kako si spavala noćas? Da te nisam možda gurao?
Nisi, nisi super sam spavala.
A nisam smela da mu priznam da sam tek negde kada je svanulo, kada sam 100 odsto bila sigurna da sanja samo slatke snove i da ga ništa ne boli, zaspala. Ali sam i tada bila polubudna i osluškivala njegovo disanje. Tepao mi je Mila, a meni je to bilo pomalo smešno, a opet sa druge strane simpatično. Živela sam trenutke sa njim, svaki punim srcem i širom otvorenih očiju. Umeo je da kada se vratim sa vikenda od kuće, sa skijanja pravo da dođe kod mene, sve stvari mokre pokači po radijatoru, uvuče se kupatilo, tamo ostane i po sat vremena i izađe sa svim mojim mirisama na sebi.
Dok su mu se stvari sušile on je, uvijen u ćebe, ležao na dvosedu, šaltao kanale, dok mu ja kuvam kafu, čaj i spremam nešto za klopu. I tako je ostajao satima. Nepomičan. Ali, postojao je u mom životu.
http://www.tvbest.rs/

Нема коментара:

Постави коментар