петак, 11. април 2014.

Kiša će odneti sve...



Kiša će odneti sve...
Da… I tada su postojale iste one ulice koje postoje i sada, ali možda pod nekim drugim imenom… I isto ono drveće, koje kao i svako drugo leto na gradskom trgu pravi džinovske senke, a svi oni ljudi pokušavaju da nađu malo hlada pod njim u ovim vrelim danima. A ja sam koračala pored reke koja možda i nije imala boju koju je trebalo da ima, žureći kako bih na vreme stigla na stanicu, i na autobus. Bila sam student, i tada su mi u glavi bili samo ispiti, učenje, nestrpljenje da dočekam vikend, i odem kući… Ovaj grad nikako nisam volela, i usred leta mi je bio tužan i tmuran, i imao je neko sivilo koje je moglo da se prepozna u svakom licu slučajnog prolaznika…
 Žurila sam samo da uđem u autobus i, naravno, kao i svaki prethodni put na stanicu stizala dosta ranije, jer sam tako bila ubeđena da ću pre stići kući… Ovaj grad nikako nie bio moj.. Ili sam ja bila još uvek mala da ga prihvatim, i da shvatim ko je on ustvari.. Možda neki matori čika, poučen životom , koji je non stop namrgođen i strašan, a sa druge strane, negde duboko u sebi još uvek dobar, pametan i neiskvaren… Ko bi znao tada… Ja sam bila dvadesetogodišnjakinja koja nije marila ni za ljude, ni za svet oko sebe, kojoj je bilo dovoljno da satima sedi sama u sobi, sluša neku svoju muziku, pati sama za sebe, i ne pokazuje nikome ko je i šta je… Neko ko je uplašen u svakom deliću svoga tela od svih nepoznanica I svih stvari koje negde usput onako čula…
A verovala sam u sve glupe fore koje su umeli matorci da prodaju kako bi mi to posle popilo mozak… Da, to sam bila ja. I tada sam tog vrelog dana stajala na toj stanici sa tri kofera stvari, kao da sam baš tada krenula da se preselim u drugu državu, sva u svojim mislima, sama, motajući po glavi kojekakve defininicije iz psihologije i sociologe. I u jednom trenutku sam bacila pogled prema obližnjoj trafici. Tamo je stajao neko. Neko ko mi je po prvi put bio bar imalo simpatičan u ovom glupom gradu. Pricao je na telefon, sa nekim zagonetnim osmehom, kao da je u tom trenutku osvojio ceo svet, a da je to i unapred znao da ce imati. Sav ponosan i važan, visok, meni se u tom trenutku učinilo bar do nebesa, stajao je nepomično…
I tada sam po prvi put poželela da ostanem još koji minut baš na toj stanici u tom gradu… Stajala sam i gledala u nekog nepoznatog lika i samo mislila da mi je bar još koji minut da zapamtim svaki detalj lica… Naravno, pomislih da sam luda… Takve gluposti sam bar million puta do sada čula, i nikada nisam verovala da to može stvarno da se dogodi. Bila sam ubeđena da to kojekave dokone klinke izmišljaju u svojim glupim snovima kako bi sebi bar malo ispunile vreme… I prepala sam se od same sebe, jer sam shvatila da ja ne mogu da sklonim oči sa njega. Autobus je stigao i ja sam krenula svojoj kući, gde sam se uvek, a gde se i dan danas osecam najbezbednije. Moja kuća je uvek bila moje utočište. Kad god sam bila tužna, blago rečeno, nesrećna, tamo sam mogla da se vratim. Uvek. I bilo mi je dovoljno da sve njih vidim na okupu, i da shavatim da mi se ništa loše neće desiti u životu sve dok ih imam.
Prolazio mi je kroz glavu s vremena na vreme taj susret sa stanice… Ali mi je bio nebitan, jer kao i svaka druga novopečena studentkinja, samo sam, kao što sam već napomenula, o knjizi i predavanjima, i o još kakvim glupostima. Knjiga, škola, učenje, i danju i noću. Onda, onda je dosao 1. decembar, svima dobro poznat svetski dan borbe protiv side, na fakultetu dan kao i svaki drugi, od učionice do učionice, pauze i razglabanja oko kolokvijuma i kojekavih ispita i učenja. Tada sam srela nju. Jednu plavušu, možda pomalo bleskastu na prvi pogled, sa razdvojenim gornjim kečevima, koje je polomila u trećem razredu osnovne skole na ringišpilu, koja šuška dok priča, I koja je, mogu reći sa svim tim svojim manama, ako tako smem da kažem, da se neko ne uvredi, bila jako simpatična.
Znala sam je ja od ranije, ali nikada nisam bila u prilici da sa njom popričam nešto duže. Ali je tada pocela priča… Jedna tema, druga, popijena prva zajednička kafa (od 10380928507329586098469570463785896067 koliko smo ih popile do sada) i dolazimo do saznanja da bas u Hali sportova to veče sviraju Partibrejkersi, i da bi valjalo otići I čuti ih.
Deset sati, mesto i vreme određeno. Stojimo ispreh Hale i pijemo pivo. U tom trenutku nailazi Cane, a nas dve u transu. On u dugom kožnom kaputu, pun sebe kao i uvek, prolazi pored svih nas i ulazi, mi za njim. I tog trenutka počinje nova era u mom životu. Svaka stvar mi se okreće za million stepeni, i mislim da sam u tom trenutku na neki način i odrasla. Nju kao da sam poznavala celog života, a u ovom gradu među ovim ljudima kao da sam živela sto godina. U toku koncerta smo vrištale iz petnih žila uz svaku poznatu, a Boga mi i nepoznatu pesmu. Završava se, svetla se pale, ali tek je jedan sat, naravno nas dve produžavamo do sledećeg lokala.
Dim i cigarete svuda oko nas, nas dve palimo po jednu kako bi se uklopile u sredinu, guramo se kroz masu i dolazimo do jedinog praznog stola. Svi već u transu. Pomalo već i pijane od piva koje smo popile to veče. Bacamo se u trans, opet čisto radi uklapanja u sredinu.. Pokušavamo da pokažemo svoje najbolje atribute, iako ih ni jedna ni druga nemamo baš, i tada ja u tom totalno debilnom momentu spazim lika sa stanice. I NE MOGU DA VERUJEM. Šta da radim? Šta da radim? Gubim se naravno sama sa sobom i dok se tako gubim, gubi se i on negde u masi i van mog vidokruga. Hmmmmmmmm… Naravno, kao i u svakoj španskoj seriji, meni prilazi njegov drug koji naravno počinje da mi prodaje kojekakve glupe fore i ja ga naravno prekidam…I kazem.
- Izvini, molim te, ali pre nego sto pređemo na neke dublje teme, ja tebe moram da pitam nešto?
- Reci?
- Ko je onaj dečko u crnom duksu, visoki što je stajao pored tebe?
- Koji?
- Ma onaj, stajao je levo od tebe, smeđa kosa, bio je do pre par minuta tu, ali se negde izgubio…
- Aaaaaaaaaaaaaaaa, pa to je naš drug Aleksandar.. što to ti pitaš za njega? Odakle ti njega znaš?
- Ma, ne znam ga ja, nego ‘nako pitam…
- Eeee, to ti je naš Aca…mogu da ti dam njegov broj ako hoceš…
- Ma jokkkkkkk.
I tada taj lik, zvaćemo ga “nn lice”, uzima moj dlan i upisuje mi broj….ime 06310239** a u mojoj glavi samo jedna misao…ma šta cu ja sa ovim????? Totalno pogubljena , hvatam Banu za ruku, da, tako se ona zove, i nastavljamo da igramo celo veče, kao dve poslednje budale. I tada sam dočekala prvo jutro sa njom u tom gradu. Te noći kada sam se vratila u stan, to mesto mi nikada pre toga nije izgledalo tako savršeno. U maloj kuhinjici, sa dvosedom starim preko pedeset godina, sa rasklimanim ručkama sa strane , frižiderom sa pet crvenih bubamarica zalepljenim na njemu, limenom kasicom za urgentne situacije, svetlom upaljenim u malom hodniku pored sobe, gledam kroz prozor. Prvi put sam dočekala zoru, i to baš u ulici Dimirija Tucovića, baš tog prvog decembra kada noć nije mogla biti mirnija i mirisnija. Nikada više nisam dočekala takvu zoru. Bilo ih je još mnogo dočekanih što sa njom, što sa njim. Ali ni jedna nije mirisala tako kao to jutro. Nekako na tople otiske tek rođenog šteneta. I te noći sam zaspala kao beba… I mislim da se od tada nisam više budila, bar ne neko duže vreme.
Taj dan sama u stanu, kuvam kafu, već će skoro da padne mrak, jer sam naravno prespavala ceo dan. Zavalila sam se na taj mučni dvosed, koji jedva i mene sa četrdeset i koji kilogram može da izdrži, ali đavo mi ne da mira… Taj broj telefona na ruci mi golica dlan kao da cu dobiti milione, hvataju me žmarci od dosade, već ubijena sama u pojam kao poslednja budala odlučila sam da okrenem broj, pa šta bude nek bude… Okrećem, meni još uvek dobro poznat broj, i zvoni, zvoni, zvoniiiiiiiiii… blago je reći čitavu večnost… I momenat pre nego što sam htela da spustim promljao je: -Haloooooo... -Halo? - Ko je to? - E, paaaaaaaaaa, jesam li dobila? -Aham - E, ja sam sinoć uzela broj od tvog druga, ne znam da li ti je pominjao - Jeste, jeste...izvini, molim te, jel ti nije problem da te okrenem kasnije, sada spavam. Mogu li da te zovem na ovaj broj - Naravno -Aj cujemo se kasnije... -Ćao I, mmmmmmmm, da. Spustila sam slušalicu, bukvalno sama sa sobom, kad već nisam imala sa kim, promrmljala nema veze... I bilo mi je svejedno. Bila sam svesna da sam probala i da ne mogu ništa više da uradim. Nastavila sam da pijem kafu, kao da se ništa nije dogodilo, da gledam neki glupavi film i da živim svoj život baš kako sam ga do tada živela. Kada mi je dosadilo da se smaram sama pozvala sam koleginicu sa fakulteta da popijem 36. kafu tog dana i da završim taj boks cigara koji sam otvorila sinoć...i dok sam je čekala, aj da operem i kosu. Kako sam izašla iz kupatila telefon je pozvonio i ja sam bila ubeđena da je koleginica. Javljam se, a sa druge strane, mogla bih slobodno reci sveta, muški glas koji pomalo priča kroz nos rekao mi je „halo“..
-Katarinu mogu li da dobijem?
Ja sam?
-E, cao Kaća, izvini za ono maločas, spavao sam i stvarno sam se pogubio...
-Ma, šta ti je, nema veze, sve je u redu, bila sam ubeđena da nećeš ni zvati...
I DONG...
Shvatila sam da sam sa prvom rečenicom u tom razgovoru dozvolila da budem iskrena bez bilo kakve rezerve... i sekundu, bez bilo kakvog povoda sam odlučila da će tako ostati do kraja...
-Ejjjj, pa nisam ja baš takav...
I mali, onako samouveren osmeh sam čula kroz slušalicu, a ja sam mogla da zamislim taj osmeh, jer sam znala da je to onaj isti sa autobuske stanice.
- I čekaj sad, odakle ti da mene baš zoveš?
I ja krećem da objašnjavam.... I da objašnjavam, i shvatam da pričam kao navijena... A on se smeje kao lud na svaku, ali apsolutnu svaku moju glupu šalu... neverovatno... Rekao mi je da je godinu dana mlađi od mene, da živi u nekoj Omladinskoj, i da nije daleko od trga, gde sam ja živela...
- E, a sta mislis da te okrenem ja malo posle pa da se vidimo negde bar da se upoznamo?
- Aj, vazi, ti viči.
I zvoni drugo zvono. Interfon. Aaaaaaaa, da, koleginica. Puštam je i još sa vrata krećem da je davim šta mi se dogodilo. Taman smo sele da popijemo kafu, kad telefon opet zvoniiiiii. Onnnnn.
-Aj siđi na Trg, ja sam za minut tu.
Počinjem da histerišem, kao žena u kasnim šetrdesetim, ranim pedesetim, da ne kazem u klimaksu, izlećem iz stana sa polumokrom kosom, zaključavam vrata I čekam, čekam. Nema, nema, već 6 i po sati, kako se meni učinilo, a koleginica viče sa prozora da je zvao na fiksni i da me čeka kod pozorista. Prelazim preko Trga, a on kako je skontao dolazi ispred moje zgrade. I tu kreće drama. On zove na fiksni, ja šetam kao luda preko Trga po treći put, para mi izbija na uši, jer mi prolazi kroz glavu da neko garant stoji sa strane i gleda mene, poslednju budalu na ovom svetu kako šeta preko Trga, i umire od smeha…dolazim ispred zgrade, a ona opet viče
- Ma sad je on bio ovde i ja sam mu rekla da ide ispred pozorišta I da ne mrda odatle, da ceš ti doći sto posto…
Besna kao ris prelazim poslednji put preko Trga to veče i misliiiiiiim, samo da ga naaaaaaađem negde, ako ga ne bude sada ispred, pa da slomim svaku koščicu u njemu… I tada mi se dešava ono što sam samo u glupavim američkim romantičnim komedijama gledala, kada tamo neka cica sretne nekog lika pa se sve uspori… omg. Vreme je stalo tada u tom momentu. I dan danas mogu da, kad god sklopim oči, zamislim taj trenutak u svojoj glavi. Pesački prelaz, ja stojim sa jedne strane ulice, on sa druge, okrenut leđima, i čeka… Da, pomislila sam, mene. Stopalo na cestu i ja prilazim. Kako sam zgazila na cestu tako sam skontala da mi je kosa mokra, da sam u starim pantalonama, i pogubljena u prostoru i vremenu. Ali dobro, Bože moj, bar u kućnim papučama nisam izašla.
On i dalje okrenut leđima, krajičkom oka pogledao je u mene, ali se opet okrenuo. Ipak, hrabro prilazim... A koraci usitnili, nikako da pređem ulicu...
-Ćaooooo! Nekako čudan pogled upućen meni, malo možda pogubljen...
- E, zdravo... Ti si Katarina?
- Aha...
- E, pa baš mi je drago... Šta ćemo sada? Hoćemo li negde na kafu ili da prošetamo?
A mene kao grom tada da je udario. Skontam da sam onako sva nenormalna kako sam i istrčala iz stana zaključala vrata, ključeve naravno ponela sa sobom. Da, koleginica je ostala zaključana u stanu. Samu sebe samo što nisam pojela. I kažem, jednostavno priznam...
- Moram ti reći nešto. Kada si zvao da izađem ispred zgrade, izašla sam iz stana, zaključala vrata, a koleginica mi je ostala u njemu...
- Ne verujem koja si ti budala - rekao je, a da se ja nisam ni osetila ni najmanje uvređenom.
- E, hajde da odemo do stana, da ja nju pustim da izađe, pa ćemo ići...
-Aj, važi...
I krenuli smo... i ja sam totrljala, totrljala i totrljala, i on je pričao o nekim glupostima, koje su mi samo u tom trenutku bile smešne. I konačno smo stigli ispred stana. Pokušavam da ubacim ključeve u bravu, a da on ne provali da mi se ruke tresu, kao da je napolju minus 167 i uspevam. On ulazi u stan, ulazi u moj stan u ulici Dimitrija Tucovića u stan broj 12 i od tada je postao deo njega, da li nameštaj ili šta već, ali i kada je bio tu i kada nije, postojao je u njemu. Bar onaj delić mirisa koji je uvek ostajao za njim. Krećem sa izvinjavanjima koleginici iste sekunde, ali me ona prekida...
- Ehejjjjj, pa ne verujem da si to ti? Kada mi je ova budala pričala koga ide da čeka nisam ni mogla da pretpostavim da ćeš to ti biti...
- Ne mogu da verujem da te vidim... pa, gde si bre ti čoveče, pa sto godina te nisam video... Pa, gde ti je Marina? Šta radi ona?
I nastavljaju da pričaju, a ja stavljam kafu i sedam sa njima. I tu sliku sam zaledila u svojoj glavi. On sedi sav onako visok na stolici, za stolom koji su i meni po malo bili tesni, sa svim svojim postojanjem i priča, onako kako sam baš i zamišljala da će pričati... Pomalo vuče naglasak ovog grada, po malo kroz nos...I njih dvoje se sećaju nekih događaja i ljudi koje ja ne znam, i da je situacija bila bar malo drugačija, da je bar bilo ko drugi bio umesto njega, ta priča o svim tim stvarima bi mi bila dosadna... Ali ja sam tada upijala svaku reč, svaki pokret, svaki njegov treptaj. I ceo svet mi je postao zanimljiv i ta dva sata njihove priče su proletela. Ona odlazi. Nas dvoje ostajemo sami. Ja kuvam još jednu kafu i počinjemo da pričamo... O njemu, o meni, o svemu. Da, on je trenirao košarku, ceo život je živeo u ovom gradu, starija sestra, živi u Omladinskoj ulici u velikom parku, ironije, tamo gde je sve i počelo...
- E, aj da igramo karte... -Šta ćemo da igramo? Remi? - Može...
Nikada nikog nisam videla da tako igra Remi, nikada me niko tako nije pokopao u kartama, ali smo se svemu tome smejali... I još uvek se smejem tome. Negde oko tri sata posle ponoći počeo je da mi pokazuje trikove sa kartama... I znao ih je bar mali milion, a ja nijedan nisam ni mogla da provalim. I priči nigde kraja. O meni, o njemu, o vremenu, politici, muzici, filmovima, o svemu što se i inače priča kada nekog upoznaš. Samo još da je i prevrnuo šolju to veče, pa da mu gledam u nju, i opšteno je mogao da mi postane najbolja drugarica. O svemu sem, reći ću to pomalo stidljivo, da ne budem previše napadna, o nama. Negde oko pet sati ujutru rešio je da krene kući. Oblači jaknu i kreće iz stana. I onda se lagano savija. Samo se nasmejao jednom, nekako možda pomalo stidljivo i tada je ipak progovorio o nama. Poljubio me je. Šest stotina žmaraca mi je kroz telo prozujalo u tih par sekundi koliko je poljubac trajao. A o leptirićima u stomaku da ne pričam. To nisu bili leptirići, to su bili vilini konjici, vrapčici i još kojekava stvorenja u mom stomaku koja su me baš tada zagolicala... I koja me zagolicaju i sada kada pomislim na to. - E, zvaću te sutra da pijemo kafu. Važi? Opet mali osmeh u uglu usana...
- Zovi kada ustaneš...
Još jedan kratak poljubac i ja zatvaram vrata... I počinjem da vrištim, u sebi, naravno, jer je pet sati ujutru, a komšije spavaju. Nameštam krevet, sva euforična, kao da je pet sati popodne. Pokušavam da zaspim, ali kroz glavu mi prolaze reci, trenuci, onaj kratak poljubac, prolazi mi svaki detalj te večeri, i ja ih vrtim, vrtim i nikako da ubedim sebe da je vreme da zaspim. Trudim se i umorna sam, ali mi je i dalje slađe da se sama sa sobom smejem, kao da sam pomalo luda… I ne znam ni kada, ni kako sam uspela da nateram sebe da zaspim, ali znam da nisam ni u jednom trenutku te noći prestala da razmišljam, ili da sanjam o toj večeri.

(http://www.tvbest.rs)

Нема коментара:

Постави коментар