петак, 11. април 2014.

Kiša će odneti sve... (4.deo)



Jednog jutra, kao i svakog drugog dana došao je u moj stan. Kroz priču me je upitao:
- Da nemaš slučajno današnje novine?
- Nemam, šta će ti?
- Paaa, jedna moja drugarica, ustvari bivša devojka je govorila nešto za novine, jer ide na Zimske olimpijske igre, a ona se bavi skijanjem. 
- Mislim, mi smo sada samo dobi drugovii, pa me je ona pitala da idem sa njom.
Tada mi je kroz telo prošla neka čudna struja. Promenila sam temu iste sekunde, i to samo iz razloga jer sam se plašila da ću čuti nešto što ne želim. I shvatila sam da nisam od njega ni jednom čula da mi pominje bivše devojke, da priča bilo šta na tu temu i to me je preplašilo. Samo sam pomislila kako mu je ona sigurno puno značila, a nisam smela ni da pomislim da mu i dalje znači. Neopisiv strah me je uhvatio i osećala sam ogroman nemir u svakom deliću svog tela. On nije ni naslutio da se ja tako osećam.
Istog trenutka kada je izašao iz stana strčala sam do prve trafike i kupila novine. Naravno, Bana, moj sud, bila je nakon nepune sekunde u mom stanu. Novine na stolu, nas dve jedna pored druge, pogledi namračeni, kao da rešavamo sudbine milion ljudi i ona polako prelistava novine. I dolazi do stranice gde stoji intervju sa njom. Jedna crno bela slika, definitno ne baš najbolja, i tekst u kome ona govori o uzbuđenju oko Olimpijskih igara, oko prprema, oko samog puta. Bana čita tekst na glas i kada ga je završila odlaže novine na stolicu do nje, kao da je pokušala da sakrije njeno postojanje pod sto. Ali niije joj uspelo. Tešila me je kako to sigurno nije ništa, kako sam ja lepša od nje i sve što ide uz takve priče, da ne treba da brinem bez razloga.
A mene je kopkalo, samo sam želela da pogledam sliku još jedom, da ubedim sebe da je stvarno gora od mene, da nađem bilo šta smešno, ružno ili neobično u tom tekstu, na toj slici. Ali novine su se i dalje sakrivale ispod stola, a samu sebe nisam mogla da pobedim. I taj crvić sumnje je kopkao svuda po mom telu, a ja sam mu govorila neprestano da prekine i da me ostavi na miru.
Ali, on je bio uporan. Sve je bilo kako je i ranije bilo, provodili smo vreme zajedno, ali je došlo vreme da za novogodišnje praznike odem kući. Nisam želela, ili sam se plašila da ga ostavim. I bolela je sama pomisao da ga neću videti par dana.
Sa nestrpljenjem sam čekala kada će taj 22. i da se vratim u ovaj, meni sada omiljeni grad na svetu, samo da ga vidim, da ga opet dodirnem i da ga opet zagrlim kao i svaki prethodni put. Vreme je nekako bilo neobjašnjivo, sunce je progrejavalo, a napolju je bilo hladno. Po koja kapljica kiše je padala, onako kao da je slutila da će se nešto loše dogoditi. A ja sam opet imala onaj nemir u grudima kada iz autobusa vidim ovaj grad, osecala sam neki strah, a opet i mali nemir srece u grudima. Konačno sam stigla, vadila stvari iz torbe kao pomahnitala, a on je rekao da mu javim kada stignem. Jedva sam čekala da ga okrenem, da ga vidim. Bilo je pet sati popodne i ja sam uzela telefon.
- E , gde si? Sta radiš? Ja stigla, pa samo da se javim.
- Pa, dobro, nego ja imam nekih obaveza sada, pa ako ti nije problem da se vidimo sutra?
Odmah sam znala da nešto nije u redu, ali sam prećutala.
- Ma, nema veze, nije problem, tu sam pa ćemo se videti sutra.
- Znaš, nešto sam se dogovorio sa drugovima, pa ne mogu baš sada da ih ispalim.
Osetila sam pravdanje u glasu i mogla da zamislim nemir na tvom licu, jer sam znala da si mi nešto prećutao, ili, ne daj Bože, i slagao.
-Ma, šta ti je bre, samo ti idi, nije problem, pa ćemo sutra pričati.
-Važi, važi...

Kada sam spustila slušalicu, shvatila sam da je to bio prvi put da me nije dočekao kada dođem od kuće, da po prvi put nije poželeo da me odmah vidi, ali, kao da je osetila, Bana je minut posle toga okrenula. I nje sam se poželela, jako. Rešile smo da prošetamo trgom i da ispričamo jedna drugoj kako smo se provele kod kuće. Trg pun kao šibica, ljudi kao mravi prolaze preko njega, svako u svojim mislima, svako u svojim problemima.
Parovi se ljube, jedna mlada mama viče na svoje dete koje je prosulo sok, dva matorca, slobodno mogu reći penzionera, verovatno u tom trenutku rešavaju najbitniji problem na svetu, klinci se dobacuju loptom, i ne slute kako život za koju godinu može biti komplikovan i težak. A u mojim grudima neki neopisivi nemir, srce lupa milion na sat i sluti, ni sama ne znam šta.
Bana pokušava da me oraspoloži, iako nije ni svesna šta se dešava u mojim mislima, ali shvata da nešto nije kako treba. I jedan pogled je bio dovoljan da mi kaže da sve to nije bilo uzaludno.
On stoji, na Trgu sam, i u tom trenutku mi samo njegova pojava izvlači mali osmeh na licu. Ja mu ne prilazim, kao da mi đavo ne da, on me ne vidi. I onda shvatam, ta crna devojka, lepa, crna duga kosa, krupne crne oči, koje kao opijene gledaju u njega, osmeh na njenom licu. Prilazi mu. A ja samo molim Boga u tom trenutku da je ne zagli, neka samo prođe pored njega kao da su slučajni prolaznici, kao da su se negde nekada slučajno sreli. Slom u mojim grudima.
Mogla sam lepo da opipam svoje srce koje se u tom trenutku slomilo na milion delova, mogla sam da čujem najjači vrisak u svojoj glavi, mogla sam osetim kako me duša napušta u tom trenutku.

Da, poljubio je, zagrlio i otišli su negde. Nisam osetila bes, nisam ni mogla da ga mrzim u tom trenutku, iako mnogi ljudi govore da od ljubavi do mržnje ima samo jedan korak. Ne, tuga je bila prevelika, da bih mogla tad da osećam bilo šta drugo. Nisam mogla ni da plačem, jer sam se nadala u tom trenutku da je to ipak bio samo neko ko možda previše liči na njega, ko hoda kao on, ko ljubi baš onako kako je on umeo mene. Nadala sam se da sanjam i da ću se ipak probuditi, a da će on biti pored mene, ali me je Banin glas vratio u stvarnost.
- Mnogo mi je žao.
I zagrljaj, nije želela da me pusti,-kao da se plašila da ću, ako me pusti, početi da vrištim. Ali ja sam već vrištala najače u sebi. Suze su  odjednom same počele da naviru, iako sam se ja borila da ih niko ne vidi. Nisam želela da bilo ko pomisli, pa ni slučajni prolaznici, da mi se svet srušio.
Imala sam utisak da svi gledaju u mene i kao da znaju šta se u mojoj glavi dešava, kao da su svi naslućivali kakva se oluja dešava u mojim grudima. A ja sam samo želela da zatvorim oči, da zaboravim, da vratim vreme unazad, da se ne vratim od kuće. Samo sam želela da zaboravim, ali nije išlo, nije moglo, nije se dalo. Slika je stajala u mojoj glavi i nije mi bilo jasno, zašto mi se to dešava? Da li sam glupa ili luda? Kako sam mogla da ne vidim da se nešto dešava ili sam videla, a nisam smela da priznam, samoj sebi. Nisam želela da se vratim u stan, jer sam se plašila da će me praznina u njemu ugušiti. Plašila sam se da ću ostati sama i da će me ova tuga savladati previše brzo. Bana me čvrsto držala za ruku i nije me puštala. Ćutala je, jer je znala da nijedna reč ne može da popravi stvar. A onda je izašla iz prodavnice sa jednom plišanom zvezdom i poklonila mi je. Bila je ljubičasto, plavo žuta, i značila mi je puno i dan danas mi puno znači. Zakačila sam je na ključeve, iako je bila prevelika da posluži kao privezak, ali je od tada nisam skidala sa ključeva. I svaki put kada sam je držala u rukama podsećala me je na to da je ona baš u tom trenutku kada mi se srušio ceo svet poklonila zvezdu, koja je davala neki tračak nade da će mi se želja mozda ispuniti.
A želela sam samo da sanjam.  Noć nikada nije bila duža, a na nebu milion zvezda. Za svaku od njih sam mogla da pomislim po jednu želju, a svaka je bila u vezi sa njim. I brojala sam ih cele noći. Nisam znala šta da radim, ni kako da reagujem. Plašila sam se da ga ponovo vidim, da ga čujem. Plašila sam se od pomisli da će reći baš ono što ne želim. Da, brojala sam zvezde i nadala sam se da će bar jedna uspeti da progovori i da mi kaže da če sve biti u redu. Tu noć sam zaspala na jastuku mokrom od suza.. Srce mi se pocepalo, a ja sam samo želela da me voli i da mi da neko logično objašnjenje u koje bih bar na trenutak da poverujem. A znala sam da ga nema. I da je sve baš onako kako i sama znam da jeste. Da je to ona devojka koju je pomenuo i da je ona neko koga će on voleti ovom jačinom kojom ja volim njega. 
http://www.tvbest.rs

Нема коментара:

Постави коментар