петак, 11. април 2014.

Kiša će odneti sve... (2. deo)



Znači ne mogu da verujem da me neko u devet ujutru zove na fiksni! Besna pokušavam da se otkotrljam do telefona, i nekako uspevam da se izbavim I besno odgovaram toj budali sa druge strane žice:
- Šta je?
- Ej, hoćeš da stavljaš kafu da pijemo?
I tako je… Nije mi bilo zao što me je probudio. Da, da… To je bio on.
- E, ajde stižem za minut.
Rastrčavam se po stanu da raspremim krevet i da strpam sve one snove koji su rasuti po njemu, da on ne daj Bože ne pomisli da su vezani za njega. I zvono zvoni, a ja i dalje u pidžami koja mi je bar za tri broja veća, koju mi je baka kupila, sa komentarom „Skupiće se kada se opere“. Pa, zar će se skupiti za pola metra u dužinu i širinu?
Ali šta ću,  tu sam gde jesam. Otvaram. On se nalaktio na ivicu vrata i opet čeka mene da otvorim vrata i da ga pustim u svoj život. I ja ga puštam.
Grli me tako da me diže sa poda, jer jedino tako može i da me zagrli normalno. Pola metra je bar viši od mene, i ljubi me u kosu. Ponavlja onaj isti poljubac od sinoć, i tog trenutka je zauvek ostao u mojim snovima. Stavljam dve slatke kafe, da, konačno sam zapamtila kakvu kafu pije! Seda na stolicu koja je već godinama stajala u tom stanu samo da bi jednog dana on sedeo na njoj, okreće se prema sudoperi i skonta šoljice koje stoje na njoj. To su šoljice koje sam ja nekada davno dobila od dragih ljudi i koje sam uvek vucarala sa sobom, gde god išla, i nikada nikom nisam dala da pije kafu iz njih. To je isključivo bilo iz razloga što sam oduvek bila budala koja se vezuje za stvari, pa mi kojekakve gluposti puno znače. Šoljica je bilo šest, u šest različitih boja, žuta, plava, roza, crvena i zelena, i svaka je na sebi imala smajlić, što tuzni, što blesavi, što onaj što se ruga. I još uvek ih imam, i ni sada ne dozvoljavam nikom da ih dira, ali to je sada iz drugog razloga, a taj razlog je on.
Od tog dana svakodnevno sam iz tih šoljica pila kafu sa njim.
- Ja ću da pijem kafu iz te roze šoljice.
A ona je baš i imala taj neki blentavo simpatičan smajlić na sebi, baš kakav i on ima. Kafa je zamirisala kroz ceo stan, nasula sam sebi u žutu, a njemu u rozu šoljicu. Sebi u žutu, jer mi je od tada žuta postala omiljena boja, a nikada nisam ni smela da mu priznam zašto. Rekla sam mu jednom da volim žutu boju jer ona označava sunce, leto i lepo vreme, jer mi žute ruže nekako drugačije mirišu, nekako lepše i od crvenih, i od plavih, i od belih. I vatra ume nekako da pucka i da gori, nekako žuto, nakako jače i snažnije samom činjenicom što je žuta.
Nikada nisam smela da mu priznam zašto stvarno volim zutu. Žuta je boja ljubomore, a ja sam bila ljubomorna na ceo svet, na sve oko njega, plašila sam se da mi ga ne ukradu, da mi ga ne otmu i ne odvedu od mene. Ali nikada mu to nisam rekla. Možda sam pogrešila.
Sedeli smo nemo i ispijali tu prvu zajedničku jutarnju kafu, a ja sam ćutala i to samo iz razloga da ne dovedem sebe u situaciju da mu priznam da sam se zaljubila, da sam tog trenutka u malom stanu od 40 kvadrata, u pola devet ujutru dočekala jedno od najlepših jutara u svom životu.
 Htela sam da vrištim, da skačem, da kažem svima da sam srećna tog dana. Tog 3. decembra. Ja u pidžami sedim ispod ćebeta na dvosedu, a on mi govori da sam lepa. I nisam ni na trenutak osetila da me je slagao. Njemu sam u tom trenutku stvarno bila lepa, i naterao me je tom jednom rečenicom da se stvarno tako osetim. Sedeli smo, pričali, vreme je letelo, a ja sam samo želela da ga zaustavim, da ostanem tu, baš na tom mestu, u tom trenutku. Više se i ne sećam šta smo pričali, ali znam da jesmo. U glavi mi stoje svi njegovi pokreti, svaki njegov uzdah, svaka reč izgovorena, samo ih ja više ne čujem. Ali, od tog dana, ostaje mi osećaj sreće u stomaku.
I onda je otišao da se vidi sa drugovima, a ja sam ostala da maštam. I nisam ni minut sačekala da izađe iz stana da okrenem Banu da joj kažem šta se dogodilo.
Pričala sam kao luda i nisam mogla da dočekam da se vrati sa od kuće, jer je za vikend tamo, da je samo vidim i da joj milion puta ponovim sve do detalja šta smo pričali, kada je došao, kada i kako me je poljubio, kako se nasmejao. A ona je takva, umela je da sluša moje priče iznova i iznova, ma koliko puta ih ja ispričala. Umela je sa mnom noćima da dešifruje situacije, rečenice i događaje kojima i nije bilo potrebe da se dešifruju. Da plače sa mnom kada ja plačem i da bude moj razum. Za svaku moju glupost umela je da kaze „ako si, neka si, sve će to proći“.
Milion puta smo znale u jedan sat posle ponoći da se spremimo, odemo u grad i da se fenomenalno provedemo. Uvek je znala da me nasmeje, i i dalje je jedina osoba koja može da razume sve blesave stvari u mojoj glavi i da me podrži i onda kada možda ne treba. I onda kada sam mislila da mi je svet srušen, ona je dolazila sa oblačićem nade na dlanovima i spuštala ih pravo na moj jastuk kako bih i sama uvidela da kiša nekada mora prestati da pada. I sve to sam znala otkad sam joj ispričala šta se dogodilo, jer ni u jednom ternutku nije posumnjala u to što sam uradila i bila je srećna zbog mene. U njenom glasu sam tada osetila pravu sreću zbog moje. A i sama činjenica što sam poželela da njoj sve to prvo ispričam bio mi je dokaz da će ona biti neko ko će mi puno u životu značiti.
Dani su leteli nekako previše brzo da bi mogli da se zapamte, a opet svaki je bio na svoj način drugačiji od onog prethodnog. Nisam ih ni pamtila, ni brojala, samo sam ih živela celim plućima kako sam mogla.
I sneg je pao, i nije me nervirao, kao što je umeo svih prethodnih godina. Sa njim sam svakog dana provodila sate, minute i sekunde. Znali smo da šetamo dugo gradskom plažom, na minus beskonačno, a da mi opet ni u jednom trenutku ne bude hladno. Umeli smo da idemo da ludujemo noću, a da opet ujutru ustanem i odem na fakultet bez trunke umora.
Iako sam jedva čekala da upoznam meni tada dve najbitnije osobe u životu, ali jedno vreme se jednostavno  nameštalo da se njih dvoje ne sretnu.
I onda smo jedno veče nas dve same sedele u stanu, naravno, razvijale kojekave teorije o tome kako će ona biti predsednik Emirata, a ja njena prva dama, i kako ćemo imati sve što poželimo. Kako  ćemo biti srećne i u ljubavi, ja sa njim, a ona sa princem na belom konju koji će se pojaviti, jednom, kada se ona najmanje bude nadala.
I onda se on javio, i rekao da će svratiti sa drugom kod nas. I došli su. Ja sam konačno i upoznama Banu i mog princa. Sedeli smo celu noć, pili neko vino, slušali muziku, i ja sam sve više volela oboje. I nikako nisam mogla da zamislim svoj život bez njih dvoje.
Ceo moj svet je stao u malu prostoriju dva sa dva. I ništa mi nije trebalo više u životu. Imala sam prijatelja, ne druga, poznanika, već osobu koja me je zavolela sa svim mojim manama, a imala sam i njega, nekoga koga sam zavolela jako, najače.
Upoznala sam njegove drugove, upoznala sam njegove mane i vrline, znala sam sve što sam želela da znam. Ljubio me je kao što niko pre njega nije umeo, nežno, kako bi mi svaki delić tela poigravao, a opet tako strasno, da sam želela da bude ceo moj život.
Kao i svaki drugi dan, i te subote, iako celu noć nismo spavale, jer smo do jutra jedna drugu slušale i upijale šta ova druga priča, ustale smo u osam sati i prvo otišle na kafu u kafić prekoputa zgrade. I od tada smo to i praktikovale svako jutro.
Koja prva ustane, zove, budi, spremamo se i odlazimo na kafu. Konobari su nas znali iz uz kafu su nam uvek donosili po koji ratluk više, jer ih Bana obožava. Sedele, planirale šta ćemo raditi tog dana, prošetale koji krug do Velikog parka, samo da proverimo da je njegova zgrada tamo gde je i postavljena pre ko zna koliko godina, da utvrdimo da je sve u redu, spremale ručak, ako smo imale šta, jer, ipak su to bili studentski dani i dešavalo nam se da ručamo majonez sa hlebom. I tada ništa slađe nije bilo od toga, i nijedan drugi ručak  nije nam bio draži. Posle ručka, bar jedno dve kafe, uz gomilu cigareta i priče, na red stiže „razvaljivanje ormara“.
Ko će šta da obuče, gde ćemo ići u grad, kada krećemo. Onda me on okrene, i pita:
- Da nećete do grada večeras?
- Jooooooooj, pa ne verujem, nismo ništa planirale.
A obe već kompletno doterane, našminkane, namackane, mirišljave kao da smo tog trenutka izletele iz bočice sa parfemom i zapete kao puške.
- Ma, daj, ne zezaj, idem ja sa nekim društvom mogli smo do grada?
- Pa, svratite do mene, pa ćemo videti.
I naravno uvek dođu, sa po kojim pivom ili čime već, slušamo obavezno isti repertoar pesama, a često se dešavalo da shvatimo da iste pesme volimo, i onda krećemo. Svi kao na modnoj pisti, svako na nekoj drugoj, u nekom drugom svetu, ali svi tu zajedno.
A te večeri je bio posebno lep, i to je čak blaga reč za ono kako sam ga videla te noći. Možda je ona reč koju tražim „savršen“, ali nisam sigurna i dalje da li je to ona prava.
Umeo je da me grli tako slatko i tako jako sam mogla da upijem iz svake pore svaki miris. Vetar je umeo često da mi donese taj miris kada sam se najmanje nadala, onako iznenada, na prepad, i da mi vrati svaki sekund zagrljaja. Nek je proklet i taj vetar kada duva i onda kada ne treba. Jeste, blago rečeno, bio je savršen.
 Štiklice su odzvanjale asfaltom, njegov glas je nosio vazduh, a ja sam ga držala čvrsto za ruku. Možda pomalo i potrčavala za njim, jer hodao je previše brzo za mene, ili sam ja hodala, sporo, ili je moja strana ulice bila duža od njegove.
Ma, ko će ga znati. Tada smo stigli ispred zgrade, i te noći sve pahulje su, čini mi se, bile identične, kopije. I ja sam pokušavala da shvatim na šta liče, ali nije mi išlo. Možda na onu prvu pahulju koja se zalepila za njegov obraz te večeri. Mazio me je po kosi, prste provlačio kroz nju i kao da je merio svaki milimetar nje. Onda je prišao mom vratu, nežno na njega spustio jedan mali, bezazleni poljubac, i tiho, najtiše, da niko ne čuje, da ne uznemiri zvezde na nebu, prošaputao:
- Mogu li ja da prespavam večeras kod tebe?
Nisam znala šta da kažem, nisam umela da progovorim, a ni da klimnem glavom. Samo sam ćutala, a i on je. Nije trajalo dugo, jer sam ja  shvatila da želim da merim dužinu njegovih trepavica narednog jutra. Spustila sam svoju ruku u njegovu i povela ga. Te noći nismo spavali, ali sam ja bila baš u svojim snovima. Tamo gde ranije nisam bila. Budna sam sanjala. Mogla sam da osetim svaki delić njegovog tela, a on je mogao da vidi moju dušu, mogao je da oseti da ga volim. Prstima je tražio mapu do mog srca, a nije ni bio svestan da je pravi put pronašao sa onim prvim osmehom.
Brojala sam mladeže, oziljke i sve što je moglo da se prebroji. I za svaki mladež imala sam po jednu želju. I ko za vraga, svaka je bila vezana za njega. Sklupčao se pod jorgan sa medvedićima, a onda mene privukao uz sebe. I nije me puštao do jutra. A ja sam kada je svanulo posmatrala ožiljak na njegovoj obrvi i kovala teorije odakle baš taj ožiljak tu. I zavolela ga, iako je kvario to, meni savršeno lice, jer da njega nije bilo, mozda bih se i uplašila na trenutak, jer je sve bilo kako treba. I to jutro smo kafu pili iz roze i žute šoljice, a kafa je tako mirisala da su je zidovi upili.
- Dobro jutro, Mila.
Osmeh u uglu usana, oči poluzatvorene, a kafa u vazduhu
- Nisam mislila da te probudim, spavaj...
- Dodji još pet minuta pored mene,  mazio se.
Vratila sam se u svet ispod jorgana i ni tog jutra ni on ni ja nismo spavali, a kafa se hladila, dok su se šoljice zajedljivo smeškale meni i njemu pravo u lice. I bile su svedoci da niko za vreme tog spavanja nije spavao.
http://www.tvbest.rs/

Нема коментара:

Постави коментар