петак, 11. април 2014.

Haljina na trešnje


Second hand shopovi spadaju pod jednu od mojih tajnih opsednutosti. Ljubav ka tim naftalin buticima  se bazira na mom verovanju da u toj radnji postoji savršen komad garderobe koji je čekao baš mene. Uvek se ispostavi da upravo to što pronađem tamo izgleda na meni savršeno u poređenju sa onim krpicama bez prethodnih vlasnika, neukaljanih, nevinih, što još sveta i provoda nisu videle, niti se duvanom okadile.
Kao stalna mušterija jedne takve radnje stekla sam status persone kojoj se s vremena na vreme ostavljaju najbolji komadi, a ljubazna prodavačica uvek da iskren savet da li mi nešto dobro stoji, ili sam upala u kompulsivno opsesivni stadijum ‘treba mi baš ovakva braon jakna, onih šest koje imam u posedu nisu dovoljno braon’.
I svaki put dok se približavam radnji, mozak počne da luči hormon sreće, a nadanja se uključuju na turbo. Ulazim u radnju, iz kese ritualno jedem sveže čvarke sa pijace…unutra poznat miris tek skuvane kafe daje osećaj dobrodošlice. Umesto moje divne, nasmejane prodavačice, iza neke improvizovane zavese pojavljuje se visok, plavook, kršan Bosanac od cirka 27 leta.
Gledam ja njega, gleda on mene. 'Dobar dan, izvolite?’ Šta bre da izvolim, gledam gde mi je prodavačica, sve mislim pojaviće se od nekud, a on me gleda onim plavim očima i kao da očekuje da nešto bitno izjavim.
‘Ti radiš ovde?' 'Da, ja sam novi, tu sam od pre neki dan'. Pa lepo...', a nekako mi se ne uklapaš u ovaj babin šifonjer ambijent, više bi ti pristajao neki minimalistički opremljen ofis i mek buk ispred tebe, al sad šta je tu je, ja odo' da preturam po novom kolekšnu, a ti radi šta inače radiš. Ovde sam stalna, što bi se reklo, imam reputaciju dobre mušterije, a sa ovim poslom si nasledio i mene u amanet, pa šta ti bog da. Nije lako sa mnom, al nije ni najgore što može da te zadesi.
Nasmeja se on i ispruženom rukom u pravcu štendera pokaza srdačnu dobrodošlicu u stilu preturaj, dok ti se ruke ne osuše i oči ne ispadnu od cvetova, štrafti i tufnica. 'Ako ti treba neka pomoć, ti reci slobodno' Meni? Ma kakvi, samo ti uživaj i budi ukras radnje, snalazim se besprekorno.
I ugledam je u gomili svega i svačega. Bela, prelepa letnja haljina sa dezenom trešanja. Idelna cena, idealan model, al nekako malešna... Nisam nikad uspela da stanem u taj broj, al ko zna možda je to neka prekookeanska veličina koja se poklapa sa onom koju ja nosim. Moram da je probam, moram da je imam, želim tu haljinu više nego što sam želela da poljubim jednog Peru u masnim fotama 1986. na kućnoj žurci bez prisutnih matoraca.
U skromno sklepanoj kabini ona, ja i napuklo ogledalo. Bićeš moja ili ničija, mislim se. Neće tebe nositi tamo neka drolja koja neće prepoznati tvoju posebnost i odmerenost. I obučem je. Osećaj je bio otprilike kao da me je neko oblepio selotejpom veličine rolne toalet papira. Uh čoveče, precenila sam se, jedva dišem...ne daj bože da kinem sad, haljina bi izgledala ko kumova košulja kad je onomad dobio blizance. Ništa, ne vredi, odustajem. Onog trenutka kad sam krenula da je skinem preko glave, čika Marfi što kreira kosmičke zakone, odlučio je da se sa mnom našali i zaglavio mi haljinu sa podignutim rukama na gore.
Dobro...ne paniči, skinućeš je nekako, pomoći će ti ona tvoja...u stvari neće, jer ona više ovde ne radi. Čekaj polako, probaj  malo po malo, ti si istrenirani izviđač, znaš strane sveta, umeš da preživiš u šumi, da upecaš sopstveni obrok, da napraviš skrovište od granja, šta je za tebe jedna tesna haljina? Nastupa na scenu gospođica klaustrofobija u ne tako dobroj saradnji sa zdravim razumom.
Nikad se nećeš izvući iz ove haljine...ostaćeš u ovoj kabini dok ne padneš u nesvest, i ne poplaviš, onda će mladi Bosanac da te tako zapetljanu reanimira...hm, pa to i nije tako loše...čekaj ne, stani..mozgu razmišljaj! ‘ Nije mene duuušo ubilooooo, ubilooo vino rume-no…' Ne to glupi mozgu, to pevamo subotom u kafani, daj nešto bolje...'Pijem a ne znam čemu sve to, i pijan ja je ipak voo-lim...e jebo te bre, šta je ovo imam neki kvrc u glavi, nešto mi prezupčilo, nemam kiseonika. Jebali te čvarci, što nisi jela celer? I ona punjena gurmanska što si pojela posle četri velika piva, i tulumbe u sred noći, to ti je od toga, svinjo alava. Ok… Probaću da izvedem specijalni manevar oslobađanja kačenjem na kuku od čiviluka.
Ako to ne uspem u najmanju ruku ću izgubiti zadnji molekul šmekerizma i doživeti degradaciju svoje super kul ličnosti ako me takvu bude neko spasavao, a znamo ko je jedini koji to u ovom trenutku može. Čujem kako se konci kidaju, kako se ona divnost na trešnje rašiva na meni mučena, kao da plače, psuje i kune u isto vreme.
‘Jesil’ dobro? Trebal'ti neka pomoć? Čuje se sa one strane gromki glas znamo već čiji.
‘Ovaaj, pa ne treba, samo ne mogu da se odlučim, da li da je uzmem, kao da mi je malo mala.’
Razmišljaj. Nećeš valjda sebi dozvoliti da te takvu vidi. Šta ću sad?  Jedino što vidim oko sebe su crvene trešnje na beloj pozadini koje mi se rugaju i viču:  De-be-la, de-be-la! Sje-ba-la si haljinu, sad ćeš da je pla-tiš'.
'Pr-sten i zlatni lanac da-će ti Bo-sa-nac...Ćuti glupi mozgu, da nisi tražio onoliko slatko, sad ne bismo bili u ovakvoj debilnoj situaciji. Malo morgen će da dobiješ slatko sledeći put, ima da jedem presan karfiol i na tome ćeš da radiš i da kreiraš vizuelne identitete do sledeće zime.
'Ti tamo, dečko...ovaj, kako god da se zoveš. U vezi one pomoći koju si malopre pominjao...biću iskrena sad kao nikad u životu. Situacija je sledeća: Zaglavila sam se u haljini, ispala mi je sisa, fali mi pramen kose, al to je sad najmanje bitno, dakle pomagaj šmekeru bosanski, ovo pola sata pakla ne može da se meri ni sa upadanjem u sveže iskopan grob na zadušnicama u selu kod babe.
'Ne brini bona ništa, neću gledat. Ti izađi eto unatraške, ako će ti tako bit' lakše'
'Unatraške kažeš...’ Izlazim polako u rikverc u gore opisanom izdanju, dok me ona kabina nije izbljunula iz sebe.
‘Što nisi bona, otkopčala rajfešlus? Zato si se i zaglav'la’.
‘Plavuša sam jebi ga. O takvima kao ti i ja postoje milioni viceva. Nisam ni primetila da ima prokleti rajfešlus partibrejker, verovatno zato.’
 Otkopča on onaj rajfešlus, taman toliko da mogu da se izbavim.
'Ti reče ne treba ti moja pomoć’ smejući se zadovoljno.
 'Vidi, sve što se desi u ovoj radnji, ostaje u ovoj radnji. Podmitiću te bombonama punjenim Bejlisom, i ne znam te, ne znaš me. Jesmo sad kvit?
 'Šta ti je jadna, ko da nikad sise vid’o nisam, neću nikome reć’ obećavam, eto.
Jok i nećeš, mislim se, ima da postanem viral na nekom omladinskom sajtu sa tačka ba na kraju.
‘Ovo je moja teritorija dečko, o diskreciji jedne u haljinu zarobljene dame se ovde itekako vodi računa. U ovoj radnji se žene redovno zaglavljuju u garderobi. Imaš sreće što nisi spasavao onu babu što se prošle godine zaglavila u svetlo roze PVC pantalonama. Tri smene su je vadili iz njih. Inače, zahvalna sam ti do nebesa za ovo herojstvo. Idem samo da pokupim svoju kosu sa čiviluka, pa odoh na pijac da kupim neku zelenu hranu za 15 dana unapred. Planiram da od sledećeg meseca ulazim u manji broj bez tvoje pomoći. Ostaj mi dobro i pokušaj da što pre zaboraviš na događaj od malopre. Znam da sledeće nedelje stižu letnji šortsevi, a glupo mi da dolazim sa perikom i da se pravimo da se ne poznajemo, ipak si ti video danas više nego što su se mnogi  nadali da će ikada. Jel to jasno? Volim kad se sve ovako lepo izdogovaramo. Nego…imaš slovnu grešku na toj tetovaži…Prijatan dan mladi neznanče.  

http://www.tvbest.rs/

Нема коментара:

Постави коментар