петак, 11. април 2014.

Neprijatelji posle raskida


Lepše mi stoje njene reči u svakoj pesmi koju slušam. Svuda su njeni monolozi. Na blibordima, reklamama, spotovima, filmovima, pesmama bilo kog žanra - i nisu to samo lepi monolozi. Tu su i oni momenti gde se svaka rečenica zavrašava sa uzvičnikom. Iste rečenice pokušavaju da pobegnu iz misli ali sećanja ne dozovoljavaju. 
Tražim uglavnom one filmove i pesme koje mi mame osmeh. Lepa sećanja. DežaVi šta god da uradim. Gde god da odem. Čije god lice curice primetim i njen osmeh uhvatim. 
Ulica Jovana Jovanovića Zmaja. Pab na uglu i šank u istom me čekaju. Ginis pivo i banda cigana će mi ovu noć praviti društvo. 
Ulazim unutra. Dim, galama, muzika, sreća, osmesi na licima mnogim. Jedan pogled devojke upućen meni je govorio "Šta ćeš ti ovde? Tebi nije mesto međ srećnima!" - u pravu je. Ali nemam gde. 
Moj prijatelj šanker mi toči crni Ginis. Poslužuje pivo uz pitanje: "Kako možeš da razgovaraš sa neprijateljem?" - mrtav ozbiljan. 
I jeste, ona mi je neprijatelj. Ni ja ni ona nismo krivi za to neprijateljstvo. Raskid se desio. Tri dana smo se nalazili na raskrsnici između "ostanimo ortaci" i "kajanja, vređanja i istine". Kapiram da je posle raskida najbolje prećutati istinu. Prećutati ljubav i ne pokazivati je više. Kako mogu da ćutim ljubav? Kako mogu da čuvam volim te u sebi? Ne mogu, fakat ne mogu! 
Ne bih nikog gnjavio ali moram izbaciti sve iz sebe. Ne bih ni šankera gnjavio. Krenuo sam da mu pričam kako smo se posle raskida opasno posvađali. Mi smo sa svađom raskinuli. U stvari nije to ni bila svađa. Raskinuli smo lepo, sporazumno. Svađe su došle posle raskida. Ne znam odakle su se stvorile. Ko je te svađe naručio?
Sve mane koje je volela kod mene i sve mane koje sam voleo kod nje - sve su nas prepplavile. Vrline se nisu videle. Vrline kao da nismo ni imali, nisu postojale. Mržnja nas je okupala i pitanje je vremena kada ćemo se osušiti. I čime se zapravo suši mržnja ako ljubav moram da ćutim? 
U stvari ne mrzim je. Ali bih je udario ogromnom vikom, urlikom koju posedujem. Glasno bih joj rekao sve što mi je do sada smetalo kod nje! Znam, vikanjem bih nas još više udaljio.
Da se razumemo, rešavali smo mi sve probleme. Nijedan problem nismo pojeli niti ga drugom poklonili ili pak sakrili. Svaki smo iz celofana teškom mukom otvorili i rešili. Ali te mane, ta ljubomora, te sitnice koje su nekad bile sitnice a sad ogromne stvari - sve to nam je sve zasmetalo. Niko od nas dovoje nije nadgledao taj teren ljubavi. 
- I, zašto se parovi posle raskida svađaju? Hoće li da im bude lakše? Sećaš li se kada smo raskinuli? - upitah ga. Ćutao je. Brisao je pivske čaše i gledao me spreman na klimnav odgovor. 
- Ne znam zbog čega se svađaju. Slabo se razumem u tu ozbiljnu ljubav. Znam, znam, raskinuli ste pre nekih mesec dana. - tužno mi odgovorio. 
- Da, pre mesec dana. I, zamisli, još se svađamo?! Znaš, prijatelju, ne želim ti ništa više o njoj pričati. Ti razmisli o svađama posle raskida i da li iste daju neki efekat. 
Nastavio sam da ispijam pivo. Banda je svirala pesmu "Za treću smenu" od Balaševića. Izgubio sam prijatelja, izgubio sam nju, ljubav, drugara, izgubio sam sve lepo sa njom. I ona je izgubila sve to. Oboje tvrdoglavaca koji su vukli kanap svak na svoju stranu ne želeći da popusti. I da je neko od nas popustio, ništa se ne bi promenilo jer sve reči koje smo izbacili - ne mogu se vratiti. I sad će sva ta naša lepa sećanja, trenuci, lepe reči, vremenom će da izblede jer naš kraj je prekriven velikom svađom, mržnjom, da se mislima, sećanjima mi jedva vidimo u prošlosti. 
Nešto posle ponoći sam izašao iz paba. Šankeru sam ubacio u misao pitanje: Čemu svađe posle raskida? 
Tri godine kasnije sam je video sa nekim frajerom. Videla je i ona mene. Samog. Ni ona ni ja se nismo pozdravili do tada a ni tada. 

Ivan Dabetić

Haljina na trešnje


Second hand shopovi spadaju pod jednu od mojih tajnih opsednutosti. Ljubav ka tim naftalin buticima  se bazira na mom verovanju da u toj radnji postoji savršen komad garderobe koji je čekao baš mene. Uvek se ispostavi da upravo to što pronađem tamo izgleda na meni savršeno u poređenju sa onim krpicama bez prethodnih vlasnika, neukaljanih, nevinih, što još sveta i provoda nisu videle, niti se duvanom okadile.
Kao stalna mušterija jedne takve radnje stekla sam status persone kojoj se s vremena na vreme ostavljaju najbolji komadi, a ljubazna prodavačica uvek da iskren savet da li mi nešto dobro stoji, ili sam upala u kompulsivno opsesivni stadijum ‘treba mi baš ovakva braon jakna, onih šest koje imam u posedu nisu dovoljno braon’.
I svaki put dok se približavam radnji, mozak počne da luči hormon sreće, a nadanja se uključuju na turbo. Ulazim u radnju, iz kese ritualno jedem sveže čvarke sa pijace…unutra poznat miris tek skuvane kafe daje osećaj dobrodošlice. Umesto moje divne, nasmejane prodavačice, iza neke improvizovane zavese pojavljuje se visok, plavook, kršan Bosanac od cirka 27 leta.
Gledam ja njega, gleda on mene. 'Dobar dan, izvolite?’ Šta bre da izvolim, gledam gde mi je prodavačica, sve mislim pojaviće se od nekud, a on me gleda onim plavim očima i kao da očekuje da nešto bitno izjavim.
‘Ti radiš ovde?' 'Da, ja sam novi, tu sam od pre neki dan'. Pa lepo...', a nekako mi se ne uklapaš u ovaj babin šifonjer ambijent, više bi ti pristajao neki minimalistički opremljen ofis i mek buk ispred tebe, al sad šta je tu je, ja odo' da preturam po novom kolekšnu, a ti radi šta inače radiš. Ovde sam stalna, što bi se reklo, imam reputaciju dobre mušterije, a sa ovim poslom si nasledio i mene u amanet, pa šta ti bog da. Nije lako sa mnom, al nije ni najgore što može da te zadesi.
Nasmeja se on i ispruženom rukom u pravcu štendera pokaza srdačnu dobrodošlicu u stilu preturaj, dok ti se ruke ne osuše i oči ne ispadnu od cvetova, štrafti i tufnica. 'Ako ti treba neka pomoć, ti reci slobodno' Meni? Ma kakvi, samo ti uživaj i budi ukras radnje, snalazim se besprekorno.
I ugledam je u gomili svega i svačega. Bela, prelepa letnja haljina sa dezenom trešanja. Idelna cena, idealan model, al nekako malešna... Nisam nikad uspela da stanem u taj broj, al ko zna možda je to neka prekookeanska veličina koja se poklapa sa onom koju ja nosim. Moram da je probam, moram da je imam, želim tu haljinu više nego što sam želela da poljubim jednog Peru u masnim fotama 1986. na kućnoj žurci bez prisutnih matoraca.
U skromno sklepanoj kabini ona, ja i napuklo ogledalo. Bićeš moja ili ničija, mislim se. Neće tebe nositi tamo neka drolja koja neće prepoznati tvoju posebnost i odmerenost. I obučem je. Osećaj je bio otprilike kao da me je neko oblepio selotejpom veličine rolne toalet papira. Uh čoveče, precenila sam se, jedva dišem...ne daj bože da kinem sad, haljina bi izgledala ko kumova košulja kad je onomad dobio blizance. Ništa, ne vredi, odustajem. Onog trenutka kad sam krenula da je skinem preko glave, čika Marfi što kreira kosmičke zakone, odlučio je da se sa mnom našali i zaglavio mi haljinu sa podignutim rukama na gore.
Dobro...ne paniči, skinućeš je nekako, pomoći će ti ona tvoja...u stvari neće, jer ona više ovde ne radi. Čekaj polako, probaj  malo po malo, ti si istrenirani izviđač, znaš strane sveta, umeš da preživiš u šumi, da upecaš sopstveni obrok, da napraviš skrovište od granja, šta je za tebe jedna tesna haljina? Nastupa na scenu gospođica klaustrofobija u ne tako dobroj saradnji sa zdravim razumom.
Nikad se nećeš izvući iz ove haljine...ostaćeš u ovoj kabini dok ne padneš u nesvest, i ne poplaviš, onda će mladi Bosanac da te tako zapetljanu reanimira...hm, pa to i nije tako loše...čekaj ne, stani..mozgu razmišljaj! ‘ Nije mene duuušo ubilooooo, ubilooo vino rume-no…' Ne to glupi mozgu, to pevamo subotom u kafani, daj nešto bolje...'Pijem a ne znam čemu sve to, i pijan ja je ipak voo-lim...e jebo te bre, šta je ovo imam neki kvrc u glavi, nešto mi prezupčilo, nemam kiseonika. Jebali te čvarci, što nisi jela celer? I ona punjena gurmanska što si pojela posle četri velika piva, i tulumbe u sred noći, to ti je od toga, svinjo alava. Ok… Probaću da izvedem specijalni manevar oslobađanja kačenjem na kuku od čiviluka.
Ako to ne uspem u najmanju ruku ću izgubiti zadnji molekul šmekerizma i doživeti degradaciju svoje super kul ličnosti ako me takvu bude neko spasavao, a znamo ko je jedini koji to u ovom trenutku može. Čujem kako se konci kidaju, kako se ona divnost na trešnje rašiva na meni mučena, kao da plače, psuje i kune u isto vreme.
‘Jesil’ dobro? Trebal'ti neka pomoć? Čuje se sa one strane gromki glas znamo već čiji.
‘Ovaaj, pa ne treba, samo ne mogu da se odlučim, da li da je uzmem, kao da mi je malo mala.’
Razmišljaj. Nećeš valjda sebi dozvoliti da te takvu vidi. Šta ću sad?  Jedino što vidim oko sebe su crvene trešnje na beloj pozadini koje mi se rugaju i viču:  De-be-la, de-be-la! Sje-ba-la si haljinu, sad ćeš da je pla-tiš'.
'Pr-sten i zlatni lanac da-će ti Bo-sa-nac...Ćuti glupi mozgu, da nisi tražio onoliko slatko, sad ne bismo bili u ovakvoj debilnoj situaciji. Malo morgen će da dobiješ slatko sledeći put, ima da jedem presan karfiol i na tome ćeš da radiš i da kreiraš vizuelne identitete do sledeće zime.
'Ti tamo, dečko...ovaj, kako god da se zoveš. U vezi one pomoći koju si malopre pominjao...biću iskrena sad kao nikad u životu. Situacija je sledeća: Zaglavila sam se u haljini, ispala mi je sisa, fali mi pramen kose, al to je sad najmanje bitno, dakle pomagaj šmekeru bosanski, ovo pola sata pakla ne može da se meri ni sa upadanjem u sveže iskopan grob na zadušnicama u selu kod babe.
'Ne brini bona ništa, neću gledat. Ti izađi eto unatraške, ako će ti tako bit' lakše'
'Unatraške kažeš...’ Izlazim polako u rikverc u gore opisanom izdanju, dok me ona kabina nije izbljunula iz sebe.
‘Što nisi bona, otkopčala rajfešlus? Zato si se i zaglav'la’.
‘Plavuša sam jebi ga. O takvima kao ti i ja postoje milioni viceva. Nisam ni primetila da ima prokleti rajfešlus partibrejker, verovatno zato.’
 Otkopča on onaj rajfešlus, taman toliko da mogu da se izbavim.
'Ti reče ne treba ti moja pomoć’ smejući se zadovoljno.
 'Vidi, sve što se desi u ovoj radnji, ostaje u ovoj radnji. Podmitiću te bombonama punjenim Bejlisom, i ne znam te, ne znaš me. Jesmo sad kvit?
 'Šta ti je jadna, ko da nikad sise vid’o nisam, neću nikome reć’ obećavam, eto.
Jok i nećeš, mislim se, ima da postanem viral na nekom omladinskom sajtu sa tačka ba na kraju.
‘Ovo je moja teritorija dečko, o diskreciji jedne u haljinu zarobljene dame se ovde itekako vodi računa. U ovoj radnji se žene redovno zaglavljuju u garderobi. Imaš sreće što nisi spasavao onu babu što se prošle godine zaglavila u svetlo roze PVC pantalonama. Tri smene su je vadili iz njih. Inače, zahvalna sam ti do nebesa za ovo herojstvo. Idem samo da pokupim svoju kosu sa čiviluka, pa odoh na pijac da kupim neku zelenu hranu za 15 dana unapred. Planiram da od sledećeg meseca ulazim u manji broj bez tvoje pomoći. Ostaj mi dobro i pokušaj da što pre zaboraviš na događaj od malopre. Znam da sledeće nedelje stižu letnji šortsevi, a glupo mi da dolazim sa perikom i da se pravimo da se ne poznajemo, ipak si ti video danas više nego što su se mnogi  nadali da će ikada. Jel to jasno? Volim kad se sve ovako lepo izdogovaramo. Nego…imaš slovnu grešku na toj tetovaži…Prijatan dan mladi neznanče.  

http://www.tvbest.rs/

Kiša će odneti sve... (4.deo)



Jednog jutra, kao i svakog drugog dana došao je u moj stan. Kroz priču me je upitao:
- Da nemaš slučajno današnje novine?
- Nemam, šta će ti?
- Paaa, jedna moja drugarica, ustvari bivša devojka je govorila nešto za novine, jer ide na Zimske olimpijske igre, a ona se bavi skijanjem. 
- Mislim, mi smo sada samo dobi drugovii, pa me je ona pitala da idem sa njom.
Tada mi je kroz telo prošla neka čudna struja. Promenila sam temu iste sekunde, i to samo iz razloga jer sam se plašila da ću čuti nešto što ne želim. I shvatila sam da nisam od njega ni jednom čula da mi pominje bivše devojke, da priča bilo šta na tu temu i to me je preplašilo. Samo sam pomislila kako mu je ona sigurno puno značila, a nisam smela ni da pomislim da mu i dalje znači. Neopisiv strah me je uhvatio i osećala sam ogroman nemir u svakom deliću svog tela. On nije ni naslutio da se ja tako osećam.
Istog trenutka kada je izašao iz stana strčala sam do prve trafike i kupila novine. Naravno, Bana, moj sud, bila je nakon nepune sekunde u mom stanu. Novine na stolu, nas dve jedna pored druge, pogledi namračeni, kao da rešavamo sudbine milion ljudi i ona polako prelistava novine. I dolazi do stranice gde stoji intervju sa njom. Jedna crno bela slika, definitno ne baš najbolja, i tekst u kome ona govori o uzbuđenju oko Olimpijskih igara, oko prprema, oko samog puta. Bana čita tekst na glas i kada ga je završila odlaže novine na stolicu do nje, kao da je pokušala da sakrije njeno postojanje pod sto. Ali niije joj uspelo. Tešila me je kako to sigurno nije ništa, kako sam ja lepša od nje i sve što ide uz takve priče, da ne treba da brinem bez razloga.
A mene je kopkalo, samo sam želela da pogledam sliku još jedom, da ubedim sebe da je stvarno gora od mene, da nađem bilo šta smešno, ružno ili neobično u tom tekstu, na toj slici. Ali novine su se i dalje sakrivale ispod stola, a samu sebe nisam mogla da pobedim. I taj crvić sumnje je kopkao svuda po mom telu, a ja sam mu govorila neprestano da prekine i da me ostavi na miru.
Ali, on je bio uporan. Sve je bilo kako je i ranije bilo, provodili smo vreme zajedno, ali je došlo vreme da za novogodišnje praznike odem kući. Nisam želela, ili sam se plašila da ga ostavim. I bolela je sama pomisao da ga neću videti par dana.
Sa nestrpljenjem sam čekala kada će taj 22. i da se vratim u ovaj, meni sada omiljeni grad na svetu, samo da ga vidim, da ga opet dodirnem i da ga opet zagrlim kao i svaki prethodni put. Vreme je nekako bilo neobjašnjivo, sunce je progrejavalo, a napolju je bilo hladno. Po koja kapljica kiše je padala, onako kao da je slutila da će se nešto loše dogoditi. A ja sam opet imala onaj nemir u grudima kada iz autobusa vidim ovaj grad, osecala sam neki strah, a opet i mali nemir srece u grudima. Konačno sam stigla, vadila stvari iz torbe kao pomahnitala, a on je rekao da mu javim kada stignem. Jedva sam čekala da ga okrenem, da ga vidim. Bilo je pet sati popodne i ja sam uzela telefon.
- E , gde si? Sta radiš? Ja stigla, pa samo da se javim.
- Pa, dobro, nego ja imam nekih obaveza sada, pa ako ti nije problem da se vidimo sutra?
Odmah sam znala da nešto nije u redu, ali sam prećutala.
- Ma, nema veze, nije problem, tu sam pa ćemo se videti sutra.
- Znaš, nešto sam se dogovorio sa drugovima, pa ne mogu baš sada da ih ispalim.
Osetila sam pravdanje u glasu i mogla da zamislim nemir na tvom licu, jer sam znala da si mi nešto prećutao, ili, ne daj Bože, i slagao.
-Ma, šta ti je bre, samo ti idi, nije problem, pa ćemo sutra pričati.
-Važi, važi...

Kada sam spustila slušalicu, shvatila sam da je to bio prvi put da me nije dočekao kada dođem od kuće, da po prvi put nije poželeo da me odmah vidi, ali, kao da je osetila, Bana je minut posle toga okrenula. I nje sam se poželela, jako. Rešile smo da prošetamo trgom i da ispričamo jedna drugoj kako smo se provele kod kuće. Trg pun kao šibica, ljudi kao mravi prolaze preko njega, svako u svojim mislima, svako u svojim problemima.
Parovi se ljube, jedna mlada mama viče na svoje dete koje je prosulo sok, dva matorca, slobodno mogu reći penzionera, verovatno u tom trenutku rešavaju najbitniji problem na svetu, klinci se dobacuju loptom, i ne slute kako život za koju godinu može biti komplikovan i težak. A u mojim grudima neki neopisivi nemir, srce lupa milion na sat i sluti, ni sama ne znam šta.
Bana pokušava da me oraspoloži, iako nije ni svesna šta se dešava u mojim mislima, ali shvata da nešto nije kako treba. I jedan pogled je bio dovoljan da mi kaže da sve to nije bilo uzaludno.
On stoji, na Trgu sam, i u tom trenutku mi samo njegova pojava izvlači mali osmeh na licu. Ja mu ne prilazim, kao da mi đavo ne da, on me ne vidi. I onda shvatam, ta crna devojka, lepa, crna duga kosa, krupne crne oči, koje kao opijene gledaju u njega, osmeh na njenom licu. Prilazi mu. A ja samo molim Boga u tom trenutku da je ne zagli, neka samo prođe pored njega kao da su slučajni prolaznici, kao da su se negde nekada slučajno sreli. Slom u mojim grudima.
Mogla sam lepo da opipam svoje srce koje se u tom trenutku slomilo na milion delova, mogla sam da čujem najjači vrisak u svojoj glavi, mogla sam osetim kako me duša napušta u tom trenutku.

Da, poljubio je, zagrlio i otišli su negde. Nisam osetila bes, nisam ni mogla da ga mrzim u tom trenutku, iako mnogi ljudi govore da od ljubavi do mržnje ima samo jedan korak. Ne, tuga je bila prevelika, da bih mogla tad da osećam bilo šta drugo. Nisam mogla ni da plačem, jer sam se nadala u tom trenutku da je to ipak bio samo neko ko možda previše liči na njega, ko hoda kao on, ko ljubi baš onako kako je on umeo mene. Nadala sam se da sanjam i da ću se ipak probuditi, a da će on biti pored mene, ali me je Banin glas vratio u stvarnost.
- Mnogo mi je žao.
I zagrljaj, nije želela da me pusti,-kao da se plašila da ću, ako me pusti, početi da vrištim. Ali ja sam već vrištala najače u sebi. Suze su  odjednom same počele da naviru, iako sam se ja borila da ih niko ne vidi. Nisam želela da bilo ko pomisli, pa ni slučajni prolaznici, da mi se svet srušio.
Imala sam utisak da svi gledaju u mene i kao da znaju šta se u mojoj glavi dešava, kao da su svi naslućivali kakva se oluja dešava u mojim grudima. A ja sam samo želela da zatvorim oči, da zaboravim, da vratim vreme unazad, da se ne vratim od kuće. Samo sam želela da zaboravim, ali nije išlo, nije moglo, nije se dalo. Slika je stajala u mojoj glavi i nije mi bilo jasno, zašto mi se to dešava? Da li sam glupa ili luda? Kako sam mogla da ne vidim da se nešto dešava ili sam videla, a nisam smela da priznam, samoj sebi. Nisam želela da se vratim u stan, jer sam se plašila da će me praznina u njemu ugušiti. Plašila sam se da ću ostati sama i da će me ova tuga savladati previše brzo. Bana me čvrsto držala za ruku i nije me puštala. Ćutala je, jer je znala da nijedna reč ne može da popravi stvar. A onda je izašla iz prodavnice sa jednom plišanom zvezdom i poklonila mi je. Bila je ljubičasto, plavo žuta, i značila mi je puno i dan danas mi puno znači. Zakačila sam je na ključeve, iako je bila prevelika da posluži kao privezak, ali je od tada nisam skidala sa ključeva. I svaki put kada sam je držala u rukama podsećala me je na to da je ona baš u tom trenutku kada mi se srušio ceo svet poklonila zvezdu, koja je davala neki tračak nade da će mi se želja mozda ispuniti.
A želela sam samo da sanjam.  Noć nikada nije bila duža, a na nebu milion zvezda. Za svaku od njih sam mogla da pomislim po jednu želju, a svaka je bila u vezi sa njim. I brojala sam ih cele noći. Nisam znala šta da radim, ni kako da reagujem. Plašila sam se da ga ponovo vidim, da ga čujem. Plašila sam se od pomisli da će reći baš ono što ne želim. Da, brojala sam zvezde i nadala sam se da će bar jedna uspeti da progovori i da mi kaže da če sve biti u redu. Tu noć sam zaspala na jastuku mokrom od suza.. Srce mi se pocepalo, a ja sam samo želela da me voli i da mi da neko logično objašnjenje u koje bih bar na trenutak da poverujem. A znala sam da ga nema. I da je sve baš onako kako i sama znam da jeste. Da je to ona devojka koju je pomenuo i da je ona neko koga će on voleti ovom jačinom kojom ja volim njega. 
http://www.tvbest.rs

Kiša će odneti sve...(3. deo)


I znao je da ode baš onda kada sam ja poželela da budem sama. I oduvek sam imala potrebu da se bar jedan sat u toku dana zavučem u svoj kutak, u svoj svet, da odslušam neku meni u tom trenutku dragu pesmu, da napišem sve što mi padne na pamet, da ležim sama i da maštam. Oduvek sam bila sanjar, neko ko je umeo da ceo život odsanja za jedno posle podne. Nepopravljivi romantk koji je živeo u fimu, koji sam uvek sama režirala. I živela sam ga onako kako sam ja to htela, i nikada, ali baš nikada, kako mi drugi pričaju.


I tog dana je otišao kada je na mom satu otkucalo vreme za moje vreme. I tada sam sanjala o njemu i meni, i prvi put u životu sam sebe mogla da zamislim pored nekog za 50 godina. Zamišljala sam kako sedimo ispred naše kuće, u našem dvorištu, svako sa svojim borama na licu koje su ocrtavale sve tuge i sreće koje smo zajedno pregurali u životu. A oko nas su trčali unučići.
On me je i tada, nakon 50 godina držao za ruku i na tom ostarelom licu stajao je i dalje taj osmeh. Lišće jeseni šuškalo je svoju pesmu, i ceo svet je bio naš. I ta slika je u mojoj glavi tada našla svoje mesto, i nikada je ništa neće izbrisati.

Sve je bilo savršeno i ništa mi tada nije bilo teško da uradim. Sve mi je u životu bilo lako i lagano.
Nova godina je pred vratima, a ja sam očekivala svoju najbolju drugaricu iz Osnovne škole, Mariju, da zajedno proslavimo taj dan.
Sneg je već uveliko padao, a napolju je bilo ledeno. Uprkos svemu tome,nas dve nismo mogle da dočekamo veče i da se spremimo za studentsku žurku u obližnjem lokalu. Hiljadu stvari razbacanih po sobi, kroz prozor svetla svetiljki koje su najavljivale 1. januar 2005. godine, ogromna jelka koja je svim svojim bojama igrala u ritmu noći. Ne, to nije bilo 31. decembra, bio je to neki dan pre, ali to je bio jedan od onih dana kada sam znala da ću ga provesti sa njim , a pored toga i Marija je bila tu. Odvrnuti narodnjaci na radiju, polu ispijena flaša belog vina i osećaj sreće koji se nazire u svakom uglu sobe. I nas dve pune sebe krećemo, spremne i ulazimo u lokal, ko zna koliko ljudi u njemu, a prvi lik koji sam videla jeste on.
Stoji sa drugovima i nas dve mu prilazimo. Tada sam shvatila da sam mu bar draga, ako ništa drugo, jer je stvarno bio uzbuđen što će upoznati Mariju. Pristojan, kulturan , sa svim manirima koje ga je samo mama mogla naučiti, celo veče posvećuje nama dvema. I ne odvaja se. A ja ponosna na činjenicu što je moj. 
Tada smo prvi put plesali, pripijeni jedno uz drugo, kako nas ne bi razdvojilo ništa na svetu. I nisam dozvoljavala da ga bilo ko dira, bila sam ljubomorna na ceo svet i nisam želela da ga delim ni sa kim. I tu noć smo proveli ispod jorgana sa medvedićima i svaki put kada je trebalo da me „napusti“ i ode, nedostajao mi je i pre nego stvarno izađe iz stana.
I konačno 31. decembar. Euforija svuda u vazuhu, Marija i ja, pošto već nismo isplaniramo da odemo negde, rešavamo da ostanemo u stanu same, i da malo kasnije odemo na Trg i da slušamo trubače. Te večeri smo nas dve pričale o ljudima i događajima koje smo odavno zaboravile i vraćale se u dane koji su bili zametnuti negde duboko u našim podsvestima. On je sa drugovima proslavljao tu noć, a ja sam samo želela da bude pored mene, ali nisam smela da mu priznam to.
A onda negde u sred tih priča zvono je zazvonilo i on je stajao ispred vrata. Došao je da me vidi na minut pre nego što krene, a meni je to bilo dovoljno. Otišao je.
Nas dve pravac na Trg.  A noć je bila mirna, iako je svuda u gradu bila ludnica. I u vazduhu se osećala ta sreća. Po celom gradu ljudi su prilazili jedni drugima i čestitali Novu godinu. Svaka u svoj krevet nakon povratka sa gradskog Trga. I svaka u svoje snove. Negde oko tri sata posle ponoći zvono na vratima. Krv u meni se zaledila. Uplašena provirujem kroz špijunku i vidim njega. Milion stvari mi je proletelo za tih par sekundi kroz glavu.
Otvaram vrata , a on me ljubi, i tiho mi na uvo šapuće:
- Neka ti se sve što poželiš ostvari, apsolutno sve.
- Sta se dešava? Odakle ti ovde?
Uplašeno ga pitam, jer osećam da nešto nije u redu.
- E, nešto mi nije dobro, pa sam mislio da mi skuvaš čaj ako nije problem.
- Što bi bio problem? Upadaj.
Dok pristavljam vodu za čaj, posmatram ga kako se uvlači u krevet kao da je njegov i kao da je baš u tom krevetu spavao ceo život.
Donosim mu čaj i lekić za temperaturu i on mi se zahvaljuje što sam dobra. A u mojoj glavi samo misao da mu bude dobro. Polako ispija čaj, okreće se od mene i moli me samo da ga zagrlim jako.
I ja ga grlim i celu noć osluškujem kako diše. Tada sam shvatila šta znači voleti, cele noći oko nisam sklopila i blenula sam u njegovu siluetu koja se jedva nazirala u mraku sobe, opipavala da li ima temperatu, slušala otkucaje njegovog srca. A on je spavao i njegovo lice je bilo mirno. Kao da mu se nikada u životu nije dogodilo ništa strašno. I bio je siguran pored mene, jer sam ja bila sigurna da neću nikada dozvoliti da mu se bilo šta loše dogodi.
I celu noć sam male đavolčiće koji su leteli oko njegove glave terala, i pomišljala u sebi „Šta li sanja?“, pokrivala ga i molila se za njega. Možda je baš te noći i on sanjao mene.
Prvog januara sam se probudila pored njega. Ležao je u krevetu budan i čini mi se nekako stidljivo me gledao, bar krajičkom oka. Valjali smo se u krevetu dobra dva sata i njemu je bilo dobro.
Kako si spavala noćas? Da te nisam možda gurao?
Nisi, nisi super sam spavala.
A nisam smela da mu priznam da sam tek negde kada je svanulo, kada sam 100 odsto bila sigurna da sanja samo slatke snove i da ga ništa ne boli, zaspala. Ali sam i tada bila polubudna i osluškivala njegovo disanje. Tepao mi je Mila, a meni je to bilo pomalo smešno, a opet sa druge strane simpatično. Živela sam trenutke sa njim, svaki punim srcem i širom otvorenih očiju. Umeo je da kada se vratim sa vikenda od kuće, sa skijanja pravo da dođe kod mene, sve stvari mokre pokači po radijatoru, uvuče se kupatilo, tamo ostane i po sat vremena i izađe sa svim mojim mirisama na sebi.
Dok su mu se stvari sušile on je, uvijen u ćebe, ležao na dvosedu, šaltao kanale, dok mu ja kuvam kafu, čaj i spremam nešto za klopu. I tako je ostajao satima. Nepomičan. Ali, postojao je u mom životu.
http://www.tvbest.rs/

Kiša će odneti sve... (2. deo)



Znači ne mogu da verujem da me neko u devet ujutru zove na fiksni! Besna pokušavam da se otkotrljam do telefona, i nekako uspevam da se izbavim I besno odgovaram toj budali sa druge strane žice:
- Šta je?
- Ej, hoćeš da stavljaš kafu da pijemo?
I tako je… Nije mi bilo zao što me je probudio. Da, da… To je bio on.
- E, ajde stižem za minut.
Rastrčavam se po stanu da raspremim krevet i da strpam sve one snove koji su rasuti po njemu, da on ne daj Bože ne pomisli da su vezani za njega. I zvono zvoni, a ja i dalje u pidžami koja mi je bar za tri broja veća, koju mi je baka kupila, sa komentarom „Skupiće se kada se opere“. Pa, zar će se skupiti za pola metra u dužinu i širinu?
Ali šta ću,  tu sam gde jesam. Otvaram. On se nalaktio na ivicu vrata i opet čeka mene da otvorim vrata i da ga pustim u svoj život. I ja ga puštam.
Grli me tako da me diže sa poda, jer jedino tako može i da me zagrli normalno. Pola metra je bar viši od mene, i ljubi me u kosu. Ponavlja onaj isti poljubac od sinoć, i tog trenutka je zauvek ostao u mojim snovima. Stavljam dve slatke kafe, da, konačno sam zapamtila kakvu kafu pije! Seda na stolicu koja je već godinama stajala u tom stanu samo da bi jednog dana on sedeo na njoj, okreće se prema sudoperi i skonta šoljice koje stoje na njoj. To su šoljice koje sam ja nekada davno dobila od dragih ljudi i koje sam uvek vucarala sa sobom, gde god išla, i nikada nikom nisam dala da pije kafu iz njih. To je isključivo bilo iz razloga što sam oduvek bila budala koja se vezuje za stvari, pa mi kojekakve gluposti puno znače. Šoljica je bilo šest, u šest različitih boja, žuta, plava, roza, crvena i zelena, i svaka je na sebi imala smajlić, što tuzni, što blesavi, što onaj što se ruga. I još uvek ih imam, i ni sada ne dozvoljavam nikom da ih dira, ali to je sada iz drugog razloga, a taj razlog je on.
Od tog dana svakodnevno sam iz tih šoljica pila kafu sa njim.
- Ja ću da pijem kafu iz te roze šoljice.
A ona je baš i imala taj neki blentavo simpatičan smajlić na sebi, baš kakav i on ima. Kafa je zamirisala kroz ceo stan, nasula sam sebi u žutu, a njemu u rozu šoljicu. Sebi u žutu, jer mi je od tada žuta postala omiljena boja, a nikada nisam ni smela da mu priznam zašto. Rekla sam mu jednom da volim žutu boju jer ona označava sunce, leto i lepo vreme, jer mi žute ruže nekako drugačije mirišu, nekako lepše i od crvenih, i od plavih, i od belih. I vatra ume nekako da pucka i da gori, nekako žuto, nakako jače i snažnije samom činjenicom što je žuta.
Nikada nisam smela da mu priznam zašto stvarno volim zutu. Žuta je boja ljubomore, a ja sam bila ljubomorna na ceo svet, na sve oko njega, plašila sam se da mi ga ne ukradu, da mi ga ne otmu i ne odvedu od mene. Ali nikada mu to nisam rekla. Možda sam pogrešila.
Sedeli smo nemo i ispijali tu prvu zajedničku jutarnju kafu, a ja sam ćutala i to samo iz razloga da ne dovedem sebe u situaciju da mu priznam da sam se zaljubila, da sam tog trenutka u malom stanu od 40 kvadrata, u pola devet ujutru dočekala jedno od najlepših jutara u svom životu.
 Htela sam da vrištim, da skačem, da kažem svima da sam srećna tog dana. Tog 3. decembra. Ja u pidžami sedim ispod ćebeta na dvosedu, a on mi govori da sam lepa. I nisam ni na trenutak osetila da me je slagao. Njemu sam u tom trenutku stvarno bila lepa, i naterao me je tom jednom rečenicom da se stvarno tako osetim. Sedeli smo, pričali, vreme je letelo, a ja sam samo želela da ga zaustavim, da ostanem tu, baš na tom mestu, u tom trenutku. Više se i ne sećam šta smo pričali, ali znam da jesmo. U glavi mi stoje svi njegovi pokreti, svaki njegov uzdah, svaka reč izgovorena, samo ih ja više ne čujem. Ali, od tog dana, ostaje mi osećaj sreće u stomaku.
I onda je otišao da se vidi sa drugovima, a ja sam ostala da maštam. I nisam ni minut sačekala da izađe iz stana da okrenem Banu da joj kažem šta se dogodilo.
Pričala sam kao luda i nisam mogla da dočekam da se vrati sa od kuće, jer je za vikend tamo, da je samo vidim i da joj milion puta ponovim sve do detalja šta smo pričali, kada je došao, kada i kako me je poljubio, kako se nasmejao. A ona je takva, umela je da sluša moje priče iznova i iznova, ma koliko puta ih ja ispričala. Umela je sa mnom noćima da dešifruje situacije, rečenice i događaje kojima i nije bilo potrebe da se dešifruju. Da plače sa mnom kada ja plačem i da bude moj razum. Za svaku moju glupost umela je da kaze „ako si, neka si, sve će to proći“.
Milion puta smo znale u jedan sat posle ponoći da se spremimo, odemo u grad i da se fenomenalno provedemo. Uvek je znala da me nasmeje, i i dalje je jedina osoba koja može da razume sve blesave stvari u mojoj glavi i da me podrži i onda kada možda ne treba. I onda kada sam mislila da mi je svet srušen, ona je dolazila sa oblačićem nade na dlanovima i spuštala ih pravo na moj jastuk kako bih i sama uvidela da kiša nekada mora prestati da pada. I sve to sam znala otkad sam joj ispričala šta se dogodilo, jer ni u jednom ternutku nije posumnjala u to što sam uradila i bila je srećna zbog mene. U njenom glasu sam tada osetila pravu sreću zbog moje. A i sama činjenica što sam poželela da njoj sve to prvo ispričam bio mi je dokaz da će ona biti neko ko će mi puno u životu značiti.
Dani su leteli nekako previše brzo da bi mogli da se zapamte, a opet svaki je bio na svoj način drugačiji od onog prethodnog. Nisam ih ni pamtila, ni brojala, samo sam ih živela celim plućima kako sam mogla.
I sneg je pao, i nije me nervirao, kao što je umeo svih prethodnih godina. Sa njim sam svakog dana provodila sate, minute i sekunde. Znali smo da šetamo dugo gradskom plažom, na minus beskonačno, a da mi opet ni u jednom trenutku ne bude hladno. Umeli smo da idemo da ludujemo noću, a da opet ujutru ustanem i odem na fakultet bez trunke umora.
Iako sam jedva čekala da upoznam meni tada dve najbitnije osobe u životu, ali jedno vreme se jednostavno  nameštalo da se njih dvoje ne sretnu.
I onda smo jedno veče nas dve same sedele u stanu, naravno, razvijale kojekave teorije o tome kako će ona biti predsednik Emirata, a ja njena prva dama, i kako ćemo imati sve što poželimo. Kako  ćemo biti srećne i u ljubavi, ja sa njim, a ona sa princem na belom konju koji će se pojaviti, jednom, kada se ona najmanje bude nadala.
I onda se on javio, i rekao da će svratiti sa drugom kod nas. I došli su. Ja sam konačno i upoznama Banu i mog princa. Sedeli smo celu noć, pili neko vino, slušali muziku, i ja sam sve više volela oboje. I nikako nisam mogla da zamislim svoj život bez njih dvoje.
Ceo moj svet je stao u malu prostoriju dva sa dva. I ništa mi nije trebalo više u životu. Imala sam prijatelja, ne druga, poznanika, već osobu koja me je zavolela sa svim mojim manama, a imala sam i njega, nekoga koga sam zavolela jako, najače.
Upoznala sam njegove drugove, upoznala sam njegove mane i vrline, znala sam sve što sam želela da znam. Ljubio me je kao što niko pre njega nije umeo, nežno, kako bi mi svaki delić tela poigravao, a opet tako strasno, da sam želela da bude ceo moj život.
Kao i svaki drugi dan, i te subote, iako celu noć nismo spavale, jer smo do jutra jedna drugu slušale i upijale šta ova druga priča, ustale smo u osam sati i prvo otišle na kafu u kafić prekoputa zgrade. I od tada smo to i praktikovale svako jutro.
Koja prva ustane, zove, budi, spremamo se i odlazimo na kafu. Konobari su nas znali iz uz kafu su nam uvek donosili po koji ratluk više, jer ih Bana obožava. Sedele, planirale šta ćemo raditi tog dana, prošetale koji krug do Velikog parka, samo da proverimo da je njegova zgrada tamo gde je i postavljena pre ko zna koliko godina, da utvrdimo da je sve u redu, spremale ručak, ako smo imale šta, jer, ipak su to bili studentski dani i dešavalo nam se da ručamo majonez sa hlebom. I tada ništa slađe nije bilo od toga, i nijedan drugi ručak  nije nam bio draži. Posle ručka, bar jedno dve kafe, uz gomilu cigareta i priče, na red stiže „razvaljivanje ormara“.
Ko će šta da obuče, gde ćemo ići u grad, kada krećemo. Onda me on okrene, i pita:
- Da nećete do grada večeras?
- Jooooooooj, pa ne verujem, nismo ništa planirale.
A obe već kompletno doterane, našminkane, namackane, mirišljave kao da smo tog trenutka izletele iz bočice sa parfemom i zapete kao puške.
- Ma, daj, ne zezaj, idem ja sa nekim društvom mogli smo do grada?
- Pa, svratite do mene, pa ćemo videti.
I naravno uvek dođu, sa po kojim pivom ili čime već, slušamo obavezno isti repertoar pesama, a često se dešavalo da shvatimo da iste pesme volimo, i onda krećemo. Svi kao na modnoj pisti, svako na nekoj drugoj, u nekom drugom svetu, ali svi tu zajedno.
A te večeri je bio posebno lep, i to je čak blaga reč za ono kako sam ga videla te noći. Možda je ona reč koju tražim „savršen“, ali nisam sigurna i dalje da li je to ona prava.
Umeo je da me grli tako slatko i tako jako sam mogla da upijem iz svake pore svaki miris. Vetar je umeo često da mi donese taj miris kada sam se najmanje nadala, onako iznenada, na prepad, i da mi vrati svaki sekund zagrljaja. Nek je proklet i taj vetar kada duva i onda kada ne treba. Jeste, blago rečeno, bio je savršen.
 Štiklice su odzvanjale asfaltom, njegov glas je nosio vazduh, a ja sam ga držala čvrsto za ruku. Možda pomalo i potrčavala za njim, jer hodao je previše brzo za mene, ili sam ja hodala, sporo, ili je moja strana ulice bila duža od njegove.
Ma, ko će ga znati. Tada smo stigli ispred zgrade, i te noći sve pahulje su, čini mi se, bile identične, kopije. I ja sam pokušavala da shvatim na šta liče, ali nije mi išlo. Možda na onu prvu pahulju koja se zalepila za njegov obraz te večeri. Mazio me je po kosi, prste provlačio kroz nju i kao da je merio svaki milimetar nje. Onda je prišao mom vratu, nežno na njega spustio jedan mali, bezazleni poljubac, i tiho, najtiše, da niko ne čuje, da ne uznemiri zvezde na nebu, prošaputao:
- Mogu li ja da prespavam večeras kod tebe?
Nisam znala šta da kažem, nisam umela da progovorim, a ni da klimnem glavom. Samo sam ćutala, a i on je. Nije trajalo dugo, jer sam ja  shvatila da želim da merim dužinu njegovih trepavica narednog jutra. Spustila sam svoju ruku u njegovu i povela ga. Te noći nismo spavali, ali sam ja bila baš u svojim snovima. Tamo gde ranije nisam bila. Budna sam sanjala. Mogla sam da osetim svaki delić njegovog tela, a on je mogao da vidi moju dušu, mogao je da oseti da ga volim. Prstima je tražio mapu do mog srca, a nije ni bio svestan da je pravi put pronašao sa onim prvim osmehom.
Brojala sam mladeže, oziljke i sve što je moglo da se prebroji. I za svaki mladež imala sam po jednu želju. I ko za vraga, svaka je bila vezana za njega. Sklupčao se pod jorgan sa medvedićima, a onda mene privukao uz sebe. I nije me puštao do jutra. A ja sam kada je svanulo posmatrala ožiljak na njegovoj obrvi i kovala teorije odakle baš taj ožiljak tu. I zavolela ga, iako je kvario to, meni savršeno lice, jer da njega nije bilo, mozda bih se i uplašila na trenutak, jer je sve bilo kako treba. I to jutro smo kafu pili iz roze i žute šoljice, a kafa je tako mirisala da su je zidovi upili.
- Dobro jutro, Mila.
Osmeh u uglu usana, oči poluzatvorene, a kafa u vazduhu
- Nisam mislila da te probudim, spavaj...
- Dodji još pet minuta pored mene,  mazio se.
Vratila sam se u svet ispod jorgana i ni tog jutra ni on ni ja nismo spavali, a kafa se hladila, dok su se šoljice zajedljivo smeškale meni i njemu pravo u lice. I bile su svedoci da niko za vreme tog spavanja nije spavao.
http://www.tvbest.rs/

Kiša će odneti sve...



Kiša će odneti sve...
Da… I tada su postojale iste one ulice koje postoje i sada, ali možda pod nekim drugim imenom… I isto ono drveće, koje kao i svako drugo leto na gradskom trgu pravi džinovske senke, a svi oni ljudi pokušavaju da nađu malo hlada pod njim u ovim vrelim danima. A ja sam koračala pored reke koja možda i nije imala boju koju je trebalo da ima, žureći kako bih na vreme stigla na stanicu, i na autobus. Bila sam student, i tada su mi u glavi bili samo ispiti, učenje, nestrpljenje da dočekam vikend, i odem kući… Ovaj grad nikako nisam volela, i usred leta mi je bio tužan i tmuran, i imao je neko sivilo koje je moglo da se prepozna u svakom licu slučajnog prolaznika…
 Žurila sam samo da uđem u autobus i, naravno, kao i svaki prethodni put na stanicu stizala dosta ranije, jer sam tako bila ubeđena da ću pre stići kući… Ovaj grad nikako nie bio moj.. Ili sam ja bila još uvek mala da ga prihvatim, i da shvatim ko je on ustvari.. Možda neki matori čika, poučen životom , koji je non stop namrgođen i strašan, a sa druge strane, negde duboko u sebi još uvek dobar, pametan i neiskvaren… Ko bi znao tada… Ja sam bila dvadesetogodišnjakinja koja nije marila ni za ljude, ni za svet oko sebe, kojoj je bilo dovoljno da satima sedi sama u sobi, sluša neku svoju muziku, pati sama za sebe, i ne pokazuje nikome ko je i šta je… Neko ko je uplašen u svakom deliću svoga tela od svih nepoznanica I svih stvari koje negde usput onako čula…
A verovala sam u sve glupe fore koje su umeli matorci da prodaju kako bi mi to posle popilo mozak… Da, to sam bila ja. I tada sam tog vrelog dana stajala na toj stanici sa tri kofera stvari, kao da sam baš tada krenula da se preselim u drugu državu, sva u svojim mislima, sama, motajući po glavi kojekakve defininicije iz psihologije i sociologe. I u jednom trenutku sam bacila pogled prema obližnjoj trafici. Tamo je stajao neko. Neko ko mi je po prvi put bio bar imalo simpatičan u ovom glupom gradu. Pricao je na telefon, sa nekim zagonetnim osmehom, kao da je u tom trenutku osvojio ceo svet, a da je to i unapred znao da ce imati. Sav ponosan i važan, visok, meni se u tom trenutku učinilo bar do nebesa, stajao je nepomično…
I tada sam po prvi put poželela da ostanem još koji minut baš na toj stanici u tom gradu… Stajala sam i gledala u nekog nepoznatog lika i samo mislila da mi je bar još koji minut da zapamtim svaki detalj lica… Naravno, pomislih da sam luda… Takve gluposti sam bar million puta do sada čula, i nikada nisam verovala da to može stvarno da se dogodi. Bila sam ubeđena da to kojekave dokone klinke izmišljaju u svojim glupim snovima kako bi sebi bar malo ispunile vreme… I prepala sam se od same sebe, jer sam shvatila da ja ne mogu da sklonim oči sa njega. Autobus je stigao i ja sam krenula svojoj kući, gde sam se uvek, a gde se i dan danas osecam najbezbednije. Moja kuća je uvek bila moje utočište. Kad god sam bila tužna, blago rečeno, nesrećna, tamo sam mogla da se vratim. Uvek. I bilo mi je dovoljno da sve njih vidim na okupu, i da shavatim da mi se ništa loše neće desiti u životu sve dok ih imam.
Prolazio mi je kroz glavu s vremena na vreme taj susret sa stanice… Ali mi je bio nebitan, jer kao i svaka druga novopečena studentkinja, samo sam, kao što sam već napomenula, o knjizi i predavanjima, i o još kakvim glupostima. Knjiga, škola, učenje, i danju i noću. Onda, onda je dosao 1. decembar, svima dobro poznat svetski dan borbe protiv side, na fakultetu dan kao i svaki drugi, od učionice do učionice, pauze i razglabanja oko kolokvijuma i kojekavih ispita i učenja. Tada sam srela nju. Jednu plavušu, možda pomalo bleskastu na prvi pogled, sa razdvojenim gornjim kečevima, koje je polomila u trećem razredu osnovne skole na ringišpilu, koja šuška dok priča, I koja je, mogu reći sa svim tim svojim manama, ako tako smem da kažem, da se neko ne uvredi, bila jako simpatična.
Znala sam je ja od ranije, ali nikada nisam bila u prilici da sa njom popričam nešto duže. Ali je tada pocela priča… Jedna tema, druga, popijena prva zajednička kafa (od 10380928507329586098469570463785896067 koliko smo ih popile do sada) i dolazimo do saznanja da bas u Hali sportova to veče sviraju Partibrejkersi, i da bi valjalo otići I čuti ih.
Deset sati, mesto i vreme određeno. Stojimo ispreh Hale i pijemo pivo. U tom trenutku nailazi Cane, a nas dve u transu. On u dugom kožnom kaputu, pun sebe kao i uvek, prolazi pored svih nas i ulazi, mi za njim. I tog trenutka počinje nova era u mom životu. Svaka stvar mi se okreće za million stepeni, i mislim da sam u tom trenutku na neki način i odrasla. Nju kao da sam poznavala celog života, a u ovom gradu među ovim ljudima kao da sam živela sto godina. U toku koncerta smo vrištale iz petnih žila uz svaku poznatu, a Boga mi i nepoznatu pesmu. Završava se, svetla se pale, ali tek je jedan sat, naravno nas dve produžavamo do sledećeg lokala.
Dim i cigarete svuda oko nas, nas dve palimo po jednu kako bi se uklopile u sredinu, guramo se kroz masu i dolazimo do jedinog praznog stola. Svi već u transu. Pomalo već i pijane od piva koje smo popile to veče. Bacamo se u trans, opet čisto radi uklapanja u sredinu.. Pokušavamo da pokažemo svoje najbolje atribute, iako ih ni jedna ni druga nemamo baš, i tada ja u tom totalno debilnom momentu spazim lika sa stanice. I NE MOGU DA VERUJEM. Šta da radim? Šta da radim? Gubim se naravno sama sa sobom i dok se tako gubim, gubi se i on negde u masi i van mog vidokruga. Hmmmmmmmm… Naravno, kao i u svakoj španskoj seriji, meni prilazi njegov drug koji naravno počinje da mi prodaje kojekakve glupe fore i ja ga naravno prekidam…I kazem.
- Izvini, molim te, ali pre nego sto pređemo na neke dublje teme, ja tebe moram da pitam nešto?
- Reci?
- Ko je onaj dečko u crnom duksu, visoki što je stajao pored tebe?
- Koji?
- Ma onaj, stajao je levo od tebe, smeđa kosa, bio je do pre par minuta tu, ali se negde izgubio…
- Aaaaaaaaaaaaaaaa, pa to je naš drug Aleksandar.. što to ti pitaš za njega? Odakle ti njega znaš?
- Ma, ne znam ga ja, nego ‘nako pitam…
- Eeee, to ti je naš Aca…mogu da ti dam njegov broj ako hoceš…
- Ma jokkkkkkk.
I tada taj lik, zvaćemo ga “nn lice”, uzima moj dlan i upisuje mi broj….ime 06310239** a u mojoj glavi samo jedna misao…ma šta cu ja sa ovim????? Totalno pogubljena , hvatam Banu za ruku, da, tako se ona zove, i nastavljamo da igramo celo veče, kao dve poslednje budale. I tada sam dočekala prvo jutro sa njom u tom gradu. Te noći kada sam se vratila u stan, to mesto mi nikada pre toga nije izgledalo tako savršeno. U maloj kuhinjici, sa dvosedom starim preko pedeset godina, sa rasklimanim ručkama sa strane , frižiderom sa pet crvenih bubamarica zalepljenim na njemu, limenom kasicom za urgentne situacije, svetlom upaljenim u malom hodniku pored sobe, gledam kroz prozor. Prvi put sam dočekala zoru, i to baš u ulici Dimirija Tucovića, baš tog prvog decembra kada noć nije mogla biti mirnija i mirisnija. Nikada više nisam dočekala takvu zoru. Bilo ih je još mnogo dočekanih što sa njom, što sa njim. Ali ni jedna nije mirisala tako kao to jutro. Nekako na tople otiske tek rođenog šteneta. I te noći sam zaspala kao beba… I mislim da se od tada nisam više budila, bar ne neko duže vreme.
Taj dan sama u stanu, kuvam kafu, već će skoro da padne mrak, jer sam naravno prespavala ceo dan. Zavalila sam se na taj mučni dvosed, koji jedva i mene sa četrdeset i koji kilogram može da izdrži, ali đavo mi ne da mira… Taj broj telefona na ruci mi golica dlan kao da cu dobiti milione, hvataju me žmarci od dosade, već ubijena sama u pojam kao poslednja budala odlučila sam da okrenem broj, pa šta bude nek bude… Okrećem, meni još uvek dobro poznat broj, i zvoni, zvoni, zvoniiiiiiiiii… blago je reći čitavu večnost… I momenat pre nego što sam htela da spustim promljao je: -Haloooooo... -Halo? - Ko je to? - E, paaaaaaaaaa, jesam li dobila? -Aham - E, ja sam sinoć uzela broj od tvog druga, ne znam da li ti je pominjao - Jeste, jeste...izvini, molim te, jel ti nije problem da te okrenem kasnije, sada spavam. Mogu li da te zovem na ovaj broj - Naravno -Aj cujemo se kasnije... -Ćao I, mmmmmmmm, da. Spustila sam slušalicu, bukvalno sama sa sobom, kad već nisam imala sa kim, promrmljala nema veze... I bilo mi je svejedno. Bila sam svesna da sam probala i da ne mogu ništa više da uradim. Nastavila sam da pijem kafu, kao da se ništa nije dogodilo, da gledam neki glupavi film i da živim svoj život baš kako sam ga do tada živela. Kada mi je dosadilo da se smaram sama pozvala sam koleginicu sa fakulteta da popijem 36. kafu tog dana i da završim taj boks cigara koji sam otvorila sinoć...i dok sam je čekala, aj da operem i kosu. Kako sam izašla iz kupatila telefon je pozvonio i ja sam bila ubeđena da je koleginica. Javljam se, a sa druge strane, mogla bih slobodno reci sveta, muški glas koji pomalo priča kroz nos rekao mi je „halo“..
-Katarinu mogu li da dobijem?
Ja sam?
-E, cao Kaća, izvini za ono maločas, spavao sam i stvarno sam se pogubio...
-Ma, šta ti je, nema veze, sve je u redu, bila sam ubeđena da nećeš ni zvati...
I DONG...
Shvatila sam da sam sa prvom rečenicom u tom razgovoru dozvolila da budem iskrena bez bilo kakve rezerve... i sekundu, bez bilo kakvog povoda sam odlučila da će tako ostati do kraja...
-Ejjjj, pa nisam ja baš takav...
I mali, onako samouveren osmeh sam čula kroz slušalicu, a ja sam mogla da zamislim taj osmeh, jer sam znala da je to onaj isti sa autobuske stanice.
- I čekaj sad, odakle ti da mene baš zoveš?
I ja krećem da objašnjavam.... I da objašnjavam, i shvatam da pričam kao navijena... A on se smeje kao lud na svaku, ali apsolutnu svaku moju glupu šalu... neverovatno... Rekao mi je da je godinu dana mlađi od mene, da živi u nekoj Omladinskoj, i da nije daleko od trga, gde sam ja živela...
- E, a sta mislis da te okrenem ja malo posle pa da se vidimo negde bar da se upoznamo?
- Aj, vazi, ti viči.
I zvoni drugo zvono. Interfon. Aaaaaaaa, da, koleginica. Puštam je i još sa vrata krećem da je davim šta mi se dogodilo. Taman smo sele da popijemo kafu, kad telefon opet zvoniiiiii. Onnnnn.
-Aj siđi na Trg, ja sam za minut tu.
Počinjem da histerišem, kao žena u kasnim šetrdesetim, ranim pedesetim, da ne kazem u klimaksu, izlećem iz stana sa polumokrom kosom, zaključavam vrata I čekam, čekam. Nema, nema, već 6 i po sati, kako se meni učinilo, a koleginica viče sa prozora da je zvao na fiksni i da me čeka kod pozorista. Prelazim preko Trga, a on kako je skontao dolazi ispred moje zgrade. I tu kreće drama. On zove na fiksni, ja šetam kao luda preko Trga po treći put, para mi izbija na uši, jer mi prolazi kroz glavu da neko garant stoji sa strane i gleda mene, poslednju budalu na ovom svetu kako šeta preko Trga, i umire od smeha…dolazim ispred zgrade, a ona opet viče
- Ma sad je on bio ovde i ja sam mu rekla da ide ispred pozorišta I da ne mrda odatle, da ceš ti doći sto posto…
Besna kao ris prelazim poslednji put preko Trga to veče i misliiiiiiim, samo da ga naaaaaaađem negde, ako ga ne bude sada ispred, pa da slomim svaku koščicu u njemu… I tada mi se dešava ono što sam samo u glupavim američkim romantičnim komedijama gledala, kada tamo neka cica sretne nekog lika pa se sve uspori… omg. Vreme je stalo tada u tom momentu. I dan danas mogu da, kad god sklopim oči, zamislim taj trenutak u svojoj glavi. Pesački prelaz, ja stojim sa jedne strane ulice, on sa druge, okrenut leđima, i čeka… Da, pomislila sam, mene. Stopalo na cestu i ja prilazim. Kako sam zgazila na cestu tako sam skontala da mi je kosa mokra, da sam u starim pantalonama, i pogubljena u prostoru i vremenu. Ali dobro, Bože moj, bar u kućnim papučama nisam izašla.
On i dalje okrenut leđima, krajičkom oka pogledao je u mene, ali se opet okrenuo. Ipak, hrabro prilazim... A koraci usitnili, nikako da pređem ulicu...
-Ćaooooo! Nekako čudan pogled upućen meni, malo možda pogubljen...
- E, zdravo... Ti si Katarina?
- Aha...
- E, pa baš mi je drago... Šta ćemo sada? Hoćemo li negde na kafu ili da prošetamo?
A mene kao grom tada da je udario. Skontam da sam onako sva nenormalna kako sam i istrčala iz stana zaključala vrata, ključeve naravno ponela sa sobom. Da, koleginica je ostala zaključana u stanu. Samu sebe samo što nisam pojela. I kažem, jednostavno priznam...
- Moram ti reći nešto. Kada si zvao da izađem ispred zgrade, izašla sam iz stana, zaključala vrata, a koleginica mi je ostala u njemu...
- Ne verujem koja si ti budala - rekao je, a da se ja nisam ni osetila ni najmanje uvređenom.
- E, hajde da odemo do stana, da ja nju pustim da izađe, pa ćemo ići...
-Aj, važi...
I krenuli smo... i ja sam totrljala, totrljala i totrljala, i on je pričao o nekim glupostima, koje su mi samo u tom trenutku bile smešne. I konačno smo stigli ispred stana. Pokušavam da ubacim ključeve u bravu, a da on ne provali da mi se ruke tresu, kao da je napolju minus 167 i uspevam. On ulazi u stan, ulazi u moj stan u ulici Dimitrija Tucovića u stan broj 12 i od tada je postao deo njega, da li nameštaj ili šta već, ali i kada je bio tu i kada nije, postojao je u njemu. Bar onaj delić mirisa koji je uvek ostajao za njim. Krećem sa izvinjavanjima koleginici iste sekunde, ali me ona prekida...
- Ehejjjjj, pa ne verujem da si to ti? Kada mi je ova budala pričala koga ide da čeka nisam ni mogla da pretpostavim da ćeš to ti biti...
- Ne mogu da verujem da te vidim... pa, gde si bre ti čoveče, pa sto godina te nisam video... Pa, gde ti je Marina? Šta radi ona?
I nastavljaju da pričaju, a ja stavljam kafu i sedam sa njima. I tu sliku sam zaledila u svojoj glavi. On sedi sav onako visok na stolici, za stolom koji su i meni po malo bili tesni, sa svim svojim postojanjem i priča, onako kako sam baš i zamišljala da će pričati... Pomalo vuče naglasak ovog grada, po malo kroz nos...I njih dvoje se sećaju nekih događaja i ljudi koje ja ne znam, i da je situacija bila bar malo drugačija, da je bar bilo ko drugi bio umesto njega, ta priča o svim tim stvarima bi mi bila dosadna... Ali ja sam tada upijala svaku reč, svaki pokret, svaki njegov treptaj. I ceo svet mi je postao zanimljiv i ta dva sata njihove priče su proletela. Ona odlazi. Nas dvoje ostajemo sami. Ja kuvam još jednu kafu i počinjemo da pričamo... O njemu, o meni, o svemu. Da, on je trenirao košarku, ceo život je živeo u ovom gradu, starija sestra, živi u Omladinskoj ulici u velikom parku, ironije, tamo gde je sve i počelo...
- E, aj da igramo karte... -Šta ćemo da igramo? Remi? - Može...
Nikada nikog nisam videla da tako igra Remi, nikada me niko tako nije pokopao u kartama, ali smo se svemu tome smejali... I još uvek se smejem tome. Negde oko tri sata posle ponoći počeo je da mi pokazuje trikove sa kartama... I znao ih je bar mali milion, a ja nijedan nisam ni mogla da provalim. I priči nigde kraja. O meni, o njemu, o vremenu, politici, muzici, filmovima, o svemu što se i inače priča kada nekog upoznaš. Samo još da je i prevrnuo šolju to veče, pa da mu gledam u nju, i opšteno je mogao da mi postane najbolja drugarica. O svemu sem, reći ću to pomalo stidljivo, da ne budem previše napadna, o nama. Negde oko pet sati ujutru rešio je da krene kući. Oblači jaknu i kreće iz stana. I onda se lagano savija. Samo se nasmejao jednom, nekako možda pomalo stidljivo i tada je ipak progovorio o nama. Poljubio me je. Šest stotina žmaraca mi je kroz telo prozujalo u tih par sekundi koliko je poljubac trajao. A o leptirićima u stomaku da ne pričam. To nisu bili leptirići, to su bili vilini konjici, vrapčici i još kojekava stvorenja u mom stomaku koja su me baš tada zagolicala... I koja me zagolicaju i sada kada pomislim na to. - E, zvaću te sutra da pijemo kafu. Važi? Opet mali osmeh u uglu usana...
- Zovi kada ustaneš...
Još jedan kratak poljubac i ja zatvaram vrata... I počinjem da vrištim, u sebi, naravno, jer je pet sati ujutru, a komšije spavaju. Nameštam krevet, sva euforična, kao da je pet sati popodne. Pokušavam da zaspim, ali kroz glavu mi prolaze reci, trenuci, onaj kratak poljubac, prolazi mi svaki detalj te večeri, i ja ih vrtim, vrtim i nikako da ubedim sebe da je vreme da zaspim. Trudim se i umorna sam, ali mi je i dalje slađe da se sama sa sobom smejem, kao da sam pomalo luda… I ne znam ni kada, ni kako sam uspela da nateram sebe da zaspim, ali znam da nisam ni u jednom trenutku te noći prestala da razmišljam, ili da sanjam o toj večeri.

(http://www.tvbest.rs)