четвртак, 15. новембар 2012.

Libero Markoni

Stihovi Slobodan Marković                                                         


ČUBURA                                                                                      
(deo Poeme)

Mi, ljudi, Čuburci,
rodoljubi, đaci, i suludi igrači
DOMINA, MUNTE I RATA
ispravljamo svoje vratove kad grune proleće.
Gde odoše ti klovnovi Čubure,
koji su samo mislili na karanfile, na muziku i na Otadžbinu!
Malena moja Čuburo, zelena zemljo,
raspevana krajino, na bregu! Diši!
Ostani bar još malo, dok živim.
Još koji dan sivi. Još koji dan blagi.
Ostani da te vidim pod nebom majskim
kad sviću devojke nove i za mene i za tebe!

O, Čuburci, ako vas još malo ima,
čuvajte svoja topla nedra! Dišite!
Dišite duboko, Čuburci!
Vi ste nada zemlje ove! Vi, skromni mladići,                                            
koji lutate bregovima preostalim!
Pokažite kako se diše i umire
za malu baštu, za sobu i kujnu, i rezeda kredenac,
sa budilnikom koji sto puta ide na popravke,
i mnogo puta ne zvoni i ne budi u pravi čas,
a vi ste budni pre njega!

Dišite moji Čuburci! Mala, ali smela vojsko!
Nedisciplinovana vojsko! Ratnička vojsko!
Dišite i živi i mrtvi Čuburci! Dišite!
Neka svi vide kako se diše sa čankom skromne leće!
Dišite Čuburci! Pomrli su bunari naši,
a možda će i žute fasade kuća
bačenih u lipare, među niske ograde!

Dišite Čuburci! Vi ste vreme ovoga grada!
Najbolji sinovi Beograda!
Vama pristaju i pamučne košulje i gumene čizme
i stari revolveri.
Vi ste smeli vozači oronulih kamioneta!
Vi ste ludi drugari! Dišite!
Pokažite ljudima, došljacima,
gde je izvor vazduha i gde su baklje jutra!
Dišite Čuburci bezazleni. Na svakom mestu!
Budite orni i hrabri!
Dišite braćo moja, drugovi moji! Dišite, dišite duboko!



Slobodan Marković, poznatiji kao Libero Markoni, novinar, pesnik i slikar, autor više od šezdeset knjiga, rođen je u Skoplju 26. oktobra 1928. Sin je Dimitrija P. Markovića, oficira Vojske Kraljevine Jugoslavije, na dužnosti u Skoplju, i majke Jelene, rođene Protić. Zatim je 1929. živeo u Ljubljani do prestanka očeve vojne službe. Dimitrije P. Marković (1901-1938) postao je novinar beogradskog lista „Pravda” i prvi je pisac udžbenika iz novinarstva „Veština biti novinar” (1938). Pisao je pesme, pripovetke i romane i objavio knjigu pripovedaka „Kaplar Tima” (1938). Očevim stopama krenuo je i Slobodan Marković. Da je poživeo danas bi proslavio svoj osamdeseti rođendan.
Rano detinjstvo i dečaštvo, posle razvoda roditelja, proveo je u Peći (1930-1941), kod bake Milice Protić, u kući ugledne porodice Riste Protića, konzula Kraljevine Srbije u Carigradu. Rastao je između dva manastira, Pećke patrijaršije i Visokih Dečana. U Peći je završio osnovnu školu i prvi razred gimnazije, a po ulasku albanskih fašista i italijanske okupacione vojske 1941. deportovan je u logor u Kavaji. Pobegao je iz transporta i u Peći se skrivao do prebacivanja kod majke u Beograd. U Beogradu je pohađao Četvrtu mušku gimnaziju iz koje je odveden u logor u Smederevskoj Palanci (1943/44). Sa svega petnaest godina robovao je sa srpskom i beogradskom omladinom koja se borila protiv nemačkog okupatora. Od 1945. školovanje je nastavio u Trećoj muškoj gimnaziji. Maturirao je u Drugoj beogradskoj gimnaziji 1948. Studirao je na grupi za jugoslovensku književnost Filozofskog fakulteta u Beogradu. Prve literarne radove piše još kao školarac, a u novinarstvo je stupio kao maturant.
Objavio je više od šezdeset knjiga u kojima su zastupljene sve književne forme: poezija (32), prepevi (12), proza (9), putopisi (3), reportaže (2), drame (4), filmski scenario (1), TV scenario (2), antologije (2), eseji, predgovori, pogovori. Prvu zbirku pesama „Posle snegova”, objavio je 1949, a poslednju „Južni bulevar” 1990. Prevođen je na mnoge strane jezike. Posle smrti objavljene su tri njegove knjige: „Izabrana poezija”, u izboru Borislava Radovića, u izdanju Srpske književne zadruge (1996), knjiga reportaža „Zapiši to, Libero”, u izdanju lista „Borba”, gde je proveo novinarski vek (1998), u izboru Ksenije Šukuljević-Marković i „Moji bulevari”, u izboru Milisava Krsmanovića, u izdanju Zavoda za udžbenike iz Beograda (2001).
Bio je svetski putnik. S ponosom je govorio da je „oplovio četrnaest mora”. Hodočastio je po čitavom jugoslovenskom prostoru, najviše po Metohiji i njenim manastirima. Najveći deo života proživeo je na Čuburi, delu Beograda koji je ovekovečio u svojim pesmama, reportažama, slikama i crtežima.
Umro je 30. januara 1990. godine. Počiva u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu, u grobnici sa Milošem Crnjanskim. Slobodan Marković i Miloš Crnjanski rođeni su istog dana – 26. oktobra. Kao mlad novinar, urednik u nedeljniku „Naš vesnik”, Slobodan Marković je objavio, 1954. godine, poemu Miloša Crnjanskog „Stražilovo”, u to vreme narodnog neprijatelja broj jedan. Kada je Crnjanski došao u Beograd, živeli su u istom kraju i povremeno se družili. Sada počivaju u istoj grobnici.
Zaostavština Slobodana Markovića proglašena je za „pokretno kulturno dobro”. Prema zapisniku Muzeja grada Beograda ona sadrži: 472 crteža (zajedno sa slikama), 59 predmeta domaćinstva i ličnih stvari, 103 fascikle rukopisa, 33 fascikle i kutije arhivske građe, 2754 knjige iz lične biblioteke. Zaostavština je smeštena u prostorijama opštine Vračar i Arhivu Srbije. Iako je više puta pokretana inicijativa da se na Čuburi podigne Spomen-muzej Slobodana Markovića, u kome bi se nalazila njegova vredna i zanimljiva umetnička zaostavština, još ništa nije učinjeno. Doduše, na Čuburi, jedna „Prosvetina” knjižara, jedan skver, između ulica Makenzijeve, Sokolske i Mačvanske, i jedna biblioteka – nose ime velikog pesnika. Na kući u Ulici patrijarha Varnave 10 (nekadašnja Filipa Kljajića), postavljena je spomen-ploča na kojoj piše: „U ovoj kući živeo je i radio od 1980. do 1990. srpski pesnik Slobodan Marković (1928-1990)”. I to je sve.
Rođeni pesnik, Slobodan Marković, zapisao je Borislav Radović, učio je od onih koji su mu bili bliski po shvatanju poezije, ali i po njenoj neodvojivosti i zavisnosti od života. Na širokoj lestvici od Vijona, E. A. Poa, Bodlera i Ljermontova do Bloka, Majakovskog i Jesenjina, pa onda od Disa, Ujevića i Crnjanskog do Drainca i ranog Daviča, on je tražio i nalazio duhovne srodnike svojoj mladosti, izoštravao osetljivost, izgrađivao postupak, usavršavao izraz.
Slobodan Marković je bio jedan od poslednjih, pravih beogradskih boema. O alkoholu kaže: „Ja ga poznajem. Upoznao sam ga kad su na granama Beograda, koji su bombardovali saveznici, 1944, s proleća, visila deca, a po krovovima Krunske ulice ležale raskomadane bolničarke, majke, lekari, tehničko osoblje. Tad je on davio moj strah i moju ogromnu jezu. Bio mi je prijatelj. Družeći se s njim, gazio sam po leđima leševa, a kad bi me u svitanje ostavljao, bojao sam se sakriven u mraku i pepelu ruševina... Alkohol je svuda. Odavde do Aljaske. On je opasnost broj jedan! On je bolest koju ne može da izleči sanatorijum, već svi mi, ljudi svih boja, ljudi sveta”.
Njegova životna saputnica Ksenija Šukuljević-Marković nam kaže da se Slobodan Marković uvek predstavljao kao novinar, nikada kao pesnik i slikar. Draža mu je bila nagrada „Svetozar Marković” za novinarstvo od nekih važnih književnih nagrada. Poetska žica, zabeležio je Ljubiša Manojlović, novinara je uzdigla do barda malih stvari, a novinar je poeti dao oko da vidi čitav reljef i da to zabeleži, opiše, nacrta, naslika.
Markovićeva Metohija, govorio je Slavko Vukosavljević, to je Metohija njegovog detinjstva. Markovićeva Čubura, to je Čubura njegovog dečaštva koje već gleda, misli, pamti, želi, to je Čubura vila i udžerica, promukle pesme i kafana. Metohija se više odražava u Slobodanovoj poeziji, veseloj i tužnoj, melodičnoj, a Čubura više u njegovom životu, temperamentnom, nemirnom, boemskom...
Da li su se Čubura i Beograd odužili svom pesniku?









Нема коментара:

Постави коментар