четвртак, 15. новембар 2012.

Libero Markoni

Stihovi Slobodan Marković                                                         


ČUBURA                                                                                      
(deo Poeme)

Mi, ljudi, Čuburci,
rodoljubi, đaci, i suludi igrači
DOMINA, MUNTE I RATA
ispravljamo svoje vratove kad grune proleće.
Gde odoše ti klovnovi Čubure,
koji su samo mislili na karanfile, na muziku i na Otadžbinu!
Malena moja Čuburo, zelena zemljo,
raspevana krajino, na bregu! Diši!
Ostani bar još malo, dok živim.
Još koji dan sivi. Još koji dan blagi.
Ostani da te vidim pod nebom majskim
kad sviću devojke nove i za mene i za tebe!

O, Čuburci, ako vas još malo ima,
čuvajte svoja topla nedra! Dišite!
Dišite duboko, Čuburci!
Vi ste nada zemlje ove! Vi, skromni mladići,                                            
koji lutate bregovima preostalim!
Pokažite kako se diše i umire
za malu baštu, za sobu i kujnu, i rezeda kredenac,
sa budilnikom koji sto puta ide na popravke,
i mnogo puta ne zvoni i ne budi u pravi čas,
a vi ste budni pre njega!

Dišite moji Čuburci! Mala, ali smela vojsko!
Nedisciplinovana vojsko! Ratnička vojsko!
Dišite i živi i mrtvi Čuburci! Dišite!
Neka svi vide kako se diše sa čankom skromne leće!
Dišite Čuburci! Pomrli su bunari naši,
a možda će i žute fasade kuća
bačenih u lipare, među niske ograde!

Dišite Čuburci! Vi ste vreme ovoga grada!
Najbolji sinovi Beograda!
Vama pristaju i pamučne košulje i gumene čizme
i stari revolveri.
Vi ste smeli vozači oronulih kamioneta!
Vi ste ludi drugari! Dišite!
Pokažite ljudima, došljacima,
gde je izvor vazduha i gde su baklje jutra!
Dišite Čuburci bezazleni. Na svakom mestu!
Budite orni i hrabri!
Dišite braćo moja, drugovi moji! Dišite, dišite duboko!



Slobodan Marković, poznatiji kao Libero Markoni, novinar, pesnik i slikar, autor više od šezdeset knjiga, rođen je u Skoplju 26. oktobra 1928. Sin je Dimitrija P. Markovića, oficira Vojske Kraljevine Jugoslavije, na dužnosti u Skoplju, i majke Jelene, rođene Protić. Zatim je 1929. živeo u Ljubljani do prestanka očeve vojne službe. Dimitrije P. Marković (1901-1938) postao je novinar beogradskog lista „Pravda” i prvi je pisac udžbenika iz novinarstva „Veština biti novinar” (1938). Pisao je pesme, pripovetke i romane i objavio knjigu pripovedaka „Kaplar Tima” (1938). Očevim stopama krenuo je i Slobodan Marković. Da je poživeo danas bi proslavio svoj osamdeseti rođendan.
Rano detinjstvo i dečaštvo, posle razvoda roditelja, proveo je u Peći (1930-1941), kod bake Milice Protić, u kući ugledne porodice Riste Protića, konzula Kraljevine Srbije u Carigradu. Rastao je između dva manastira, Pećke patrijaršije i Visokih Dečana. U Peći je završio osnovnu školu i prvi razred gimnazije, a po ulasku albanskih fašista i italijanske okupacione vojske 1941. deportovan je u logor u Kavaji. Pobegao je iz transporta i u Peći se skrivao do prebacivanja kod majke u Beograd. U Beogradu je pohađao Četvrtu mušku gimnaziju iz koje je odveden u logor u Smederevskoj Palanci (1943/44). Sa svega petnaest godina robovao je sa srpskom i beogradskom omladinom koja se borila protiv nemačkog okupatora. Od 1945. školovanje je nastavio u Trećoj muškoj gimnaziji. Maturirao je u Drugoj beogradskoj gimnaziji 1948. Studirao je na grupi za jugoslovensku književnost Filozofskog fakulteta u Beogradu. Prve literarne radove piše još kao školarac, a u novinarstvo je stupio kao maturant.
Objavio je više od šezdeset knjiga u kojima su zastupljene sve književne forme: poezija (32), prepevi (12), proza (9), putopisi (3), reportaže (2), drame (4), filmski scenario (1), TV scenario (2), antologije (2), eseji, predgovori, pogovori. Prvu zbirku pesama „Posle snegova”, objavio je 1949, a poslednju „Južni bulevar” 1990. Prevođen je na mnoge strane jezike. Posle smrti objavljene su tri njegove knjige: „Izabrana poezija”, u izboru Borislava Radovića, u izdanju Srpske književne zadruge (1996), knjiga reportaža „Zapiši to, Libero”, u izdanju lista „Borba”, gde je proveo novinarski vek (1998), u izboru Ksenije Šukuljević-Marković i „Moji bulevari”, u izboru Milisava Krsmanovića, u izdanju Zavoda za udžbenike iz Beograda (2001).
Bio je svetski putnik. S ponosom je govorio da je „oplovio četrnaest mora”. Hodočastio je po čitavom jugoslovenskom prostoru, najviše po Metohiji i njenim manastirima. Najveći deo života proživeo je na Čuburi, delu Beograda koji je ovekovečio u svojim pesmama, reportažama, slikama i crtežima.
Umro je 30. januara 1990. godine. Počiva u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu, u grobnici sa Milošem Crnjanskim. Slobodan Marković i Miloš Crnjanski rođeni su istog dana – 26. oktobra. Kao mlad novinar, urednik u nedeljniku „Naš vesnik”, Slobodan Marković je objavio, 1954. godine, poemu Miloša Crnjanskog „Stražilovo”, u to vreme narodnog neprijatelja broj jedan. Kada je Crnjanski došao u Beograd, živeli su u istom kraju i povremeno se družili. Sada počivaju u istoj grobnici.
Zaostavština Slobodana Markovića proglašena je za „pokretno kulturno dobro”. Prema zapisniku Muzeja grada Beograda ona sadrži: 472 crteža (zajedno sa slikama), 59 predmeta domaćinstva i ličnih stvari, 103 fascikle rukopisa, 33 fascikle i kutije arhivske građe, 2754 knjige iz lične biblioteke. Zaostavština je smeštena u prostorijama opštine Vračar i Arhivu Srbije. Iako je više puta pokretana inicijativa da se na Čuburi podigne Spomen-muzej Slobodana Markovića, u kome bi se nalazila njegova vredna i zanimljiva umetnička zaostavština, još ništa nije učinjeno. Doduše, na Čuburi, jedna „Prosvetina” knjižara, jedan skver, između ulica Makenzijeve, Sokolske i Mačvanske, i jedna biblioteka – nose ime velikog pesnika. Na kući u Ulici patrijarha Varnave 10 (nekadašnja Filipa Kljajića), postavljena je spomen-ploča na kojoj piše: „U ovoj kući živeo je i radio od 1980. do 1990. srpski pesnik Slobodan Marković (1928-1990)”. I to je sve.
Rođeni pesnik, Slobodan Marković, zapisao je Borislav Radović, učio je od onih koji su mu bili bliski po shvatanju poezije, ali i po njenoj neodvojivosti i zavisnosti od života. Na širokoj lestvici od Vijona, E. A. Poa, Bodlera i Ljermontova do Bloka, Majakovskog i Jesenjina, pa onda od Disa, Ujevića i Crnjanskog do Drainca i ranog Daviča, on je tražio i nalazio duhovne srodnike svojoj mladosti, izoštravao osetljivost, izgrađivao postupak, usavršavao izraz.
Slobodan Marković je bio jedan od poslednjih, pravih beogradskih boema. O alkoholu kaže: „Ja ga poznajem. Upoznao sam ga kad su na granama Beograda, koji su bombardovali saveznici, 1944, s proleća, visila deca, a po krovovima Krunske ulice ležale raskomadane bolničarke, majke, lekari, tehničko osoblje. Tad je on davio moj strah i moju ogromnu jezu. Bio mi je prijatelj. Družeći se s njim, gazio sam po leđima leševa, a kad bi me u svitanje ostavljao, bojao sam se sakriven u mraku i pepelu ruševina... Alkohol je svuda. Odavde do Aljaske. On je opasnost broj jedan! On je bolest koju ne može da izleči sanatorijum, već svi mi, ljudi svih boja, ljudi sveta”.
Njegova životna saputnica Ksenija Šukuljević-Marković nam kaže da se Slobodan Marković uvek predstavljao kao novinar, nikada kao pesnik i slikar. Draža mu je bila nagrada „Svetozar Marković” za novinarstvo od nekih važnih književnih nagrada. Poetska žica, zabeležio je Ljubiša Manojlović, novinara je uzdigla do barda malih stvari, a novinar je poeti dao oko da vidi čitav reljef i da to zabeleži, opiše, nacrta, naslika.
Markovićeva Metohija, govorio je Slavko Vukosavljević, to je Metohija njegovog detinjstva. Markovićeva Čubura, to je Čubura njegovog dečaštva koje već gleda, misli, pamti, želi, to je Čubura vila i udžerica, promukle pesme i kafana. Metohija se više odražava u Slobodanovoj poeziji, veseloj i tužnoj, melodičnoj, a Čubura više u njegovom životu, temperamentnom, nemirnom, boemskom...
Da li su se Čubura i Beograd odužili svom pesniku?









четвртак, 01. новембар 2012.

DECA SU UKRAS SVETA

STA ZNAJU DECA….. /Postavio Vladan Gajić/

STA ZNAJU DECA…..

STA NAJRADIJE JEDES?
- Volim sve a najvise pasulj sa dokolenicom.
- Volim i slatko od sljivovice.
- Meso od pileta sa drskicom.
- Najsladje jedem kupusa od salate.
- Sta drugo nego kuvano jaje na oko.
- Najvolim da ne jedem. A kad moram kazem da nisam gladan,da me boli srce ili uvo i da imam krajnike u stomaku.
- Volim dzigericu i druge unutrasnjice.
KO SI TI?
- To me pitaju mama i tata kad me tuku, a ja im odgovaram da sam njihovo dete.
- Mnogo sam fina devojcica i lepo pisem po cistom zidu.
- Ja sam deda jer se zovem kao on.
STA SANJAS?
- Sanjam razne sanove u boji.
- Jednom sam sanjala da sam velika i debela.
- Posle sam se probudila i dobila batine. Mama je rekla:Ovo nije dedina posteljina u koju mozes da piskis kad hoces?.
- Sanjam da sam Pepeljuga i da je moj princ lepsi od njenog.
- Nije lepo sanjati. To rade samo oni sto ce da idu u puno razreda i da nose kravatu, a posle ipak dodju kod tate da traze pare.
STA JE KARAKTER?
-To je sport. Moj brat je karakterista.
- To sam video u zooloskom vrtu. Ima rogove, ali nema rep.
STA JE SLOBODA?
- Sloboda je kad pitam mamu smem li da uzmem cokoladu a ona kaze: Uzmi slobodno!
STA JE DETINJSTVO?
-To je moj zivot kad sam bio mali.
- To dobijemo kad se rodimo, pa posle prodje
- Detinjstvo je kad gledas slike pozutele boje.
STA JE PUBERTET?
- Neizleciva je to bolest. I doba kad ti brkovi i nesto drugo porastu preko noci.
- Pubertet je zivot sastavljen od gluposti.
- To je kad prestanes biti devojcica i slobodno mozes da se sminkas.
- Kad sam sa dedom stalno pricamo o devojkama iz tog puberteta
STA JE ODGOVORNOST?
- To je nesto sto svi traze, a niko ne zna sta je. Ne znam ni ja.
- Cuo sam da je to nesto jako tesko sto ne moze svako da nosi.
- Odgovornost je kada ja trazim sladoled a tata odgovara "Ne moze!"
- Odgovornost je kad odgovaras druga da ne uci i nagovaras ga da se igra.
KAKO SE PRAVE BEBE?
- One se prave od babica u porodilistu.
- Sramota me da kazem jer je to bezobrazan posao.
- Prave se nocu zato zmure kad se rode.
- To je jedan glupav posao za koji se prima deciji dodatak.
- Bebe se prave od rode ili od kupusa. Kako ko voli.
- Bebe se prave kad si dobar pa ti rode brata, a onda je on glavni pa si dzabe bio dobar.
STA JE HOBI?
- Te stapice sam jeo kad sam bio mali.
- Moj hobi je da kvarim televizor.
- Hobi mog dede je laganje babe i hvatanje riba.
- Hobi je nesto besplatno sto te skupo kosta.
STA JE SUNCE?
- Ko gleda u sunce,a ne zmuri ima da mu se razboli uciteljica.
- Najlepse sunce je na moru. Ono tamo stanuje i cim dodjemo pita koliko imamo para.
- Ja sam babino sunce. Valjda jesam jer me i mama tako zove.
STA JE HOROSKOP?
- Tamo sam isao da gledam Hari Potera
- To je nauka zbog koje se ne ide u skolu.
- Horoskop je ono kad su deca isto obucena i pevaju istu pesmu u vise glasova.
STA JE VEROISPOVEST?
- Ko ima veroispovest uvek je cist, ne laze i redovno sece nokte.
- Ne znam za sta to sluzi al to dobijes cim se rodis
KO JE PATRIJARH?
- On je predsednik muskim i zenskim popovima.
- On je isto sto i Sveti Sava samo sto je ziv.
- Kad je Bozic ili Uskrs on peva, ali nije snimio CD.
- Patrijarh je onaj sto se krsti kad mu mi masemo.
STA JE POLITIKA?
- To je lepa rec za pokvarene poslove.
- To su ljudi koji cudno pricaju da bi drugi mislili kako su pametni.
- To je kad cike u odelima lazu pred puno sveta a ovi im pljescu.
STA JE EVRO?
- Evro je kad na televiziji pobedi "Lane moje"
- To je isto sto i evrokrem samo u manjoj tegli.
- Cuo sam kad je mama rekla komsinici da je gledala Evra sa onoga svijeta.
- To su najskuplje pare koje se kupuju kad primis platu.
STA JE JUGOSLAVIJA?
- Jugoslavija je ovo gde zivimo ali vise ne postoji.
- To je drzava iz koje su nastali Srbi u rasejanju.
- Kad nesto imas pa nemas, onda je to Jugoslavija.
- To je sestra od nekog Jugoslava, al je ja ne poznajem.
STA JE PRESTONICA?
- Tako zovu Beograd na televiziji.
KO JE SLOBODAN MILOSEVIC?
- To je dasa sto je jednom bio glavni.
- To je cika kome se sudi na televiziji kad nije bolestan.
- On je bio puno dobar, ali ga ne vole zbog zene.
- Njega su odveli jer je tukao policiju.
STA JE NACIONALNI INTERES?
- To je nesto sto se stalno izdaje.
- Nasi susedi to imaju, a mi imali pa dali njima.
- To je ma gde otisao da budes Srbin.
STA JE KOMUNIZAM?
- To su matorci kojima vicu bando crvena
- To je neko pusto ostrvo za neplivace.
- To je samo za odrasle. Decu od toga boli stomak.
- To je moj deda kad je bio mlad i lud.
- Ja nemam komunizam jer redovno pijem mleko.
KO JE DOKTOR NAUKA?
- To je doktor koji leci nauku.
- Doktor nauka je naucno-fantasticno bice.
- To je onaj sto ne nosi beli mantil nego odelo pa je smesan.
- On ti ne kaze da otvoris usta, samo on prica.
- To je neki sto se maskira pa ne znas da je doktor.
STA JE KULTURA?
- To je pozoriste, a mene cesto vode u kulturu.
- To se dobije u kuci i nosi se gde god da ides.
- To se sadi na selu pa se posle prodaje na pijaci u gradu.
STA JE GENOCID?
- To su oni filmovi sto se prikazuju posle ponoci.
- To je nesto iz poznavanja prirode.
- Genocid nasledujemo od mame i tate.
- Genocid je nesto sto se prica stalno, a u vezi je sa nekim gradom od srebra.
STA JE KLONIRANJE?
- To je kad se klovn nervira.
- To se radi na ovcama, a posle ce na nama.
STA JE MAFIJA?
- Kad se kradu tresnje to nije mafija.
- To je jedan gospodski, vrlo placen posao.
STA JE SOVINIZAM?
- Sovinizam je kad se neko zove Specjalni Izaslanik Visokog - predstavnika Ujedinjenih nacija
STA JE DROGA?
- Moj deda se drogira. On je dijabolicar i svaki dan daje sebi drogu iz sprica.
STA JE PRES KONFERENCIJA?
- To je kad jedni pitaju,a drugi sede i piju Jelen pivo.
- Na to se teraju novinari.
- Ko god hoce nesto da slaze on napravi tu konfernciju
STA JE AEROBIK?
- To je stocni aerodrom.
- Kad trcis uz muziku a nisi balerina.
- Da bi dobio aerobik moras biti puno debeo.
- U to veruju samo ruzne tete.
GDE JE AMERIKA?
- To su oni sto ne znaju gde je Srbija.
- Tamo su ziveli kauboji i indijanci, ali su se poubijali pa sad zive samo glumci.
ZA STA SLUZI KOMPJUTER?
- On sluzi da mama i tata ne spavaju vise zajedno.