среда, 25. април 2012.

Poema

Kada sam zaista počeo da volim sebe,
shvatio sam da sam uvek i u svakoj prilici
na pravom mestu i u pravo vreme,
i da je sve što se događa ispravno –
od tada pa nadalje mogao sam da budem miran.
Danas znam da se to zove POVERENJE.

Kada sam zaista počeo da volim sebe,
mogao sam da spoznam da su emocionalna bol i patnja
za mene samo upozorenja da živim suprotno svojoj istini.
Danas znam da se to zove BITI AUTENTIČAN.

Kada sam zaista počeo da volim sebe,
prestao sam da žudim za nekim drugim životom
i mogao sam da vidim da je sve oko mene bilo poziv na rast.
Danas znam da se to zove ZRELOST.

Kada sam zaista počeo da volim sebe,
prestao sam sam sebi da kradem slobodno vreme,
i prestao sam da smišljam grandiozne projekte za budućnost.
Danas radim samo ono što me čini zadovoljnim i radosnim,
ono što volim i što čini da se moje srce smeje,
na moj jedinstven način i u mom ličnom ritmu.
Danas znam da se to zove ČESTITOST.

Kada sam zaista počeo da volim sebe,
oslobodio sam se svega što nije bilo zdravo za mene:
jela, ljudi, stvari, situacija;
i od svega što me je uvek iznova odvlačilo unazad,
dalje od mene samog.
U početku sam to zvao „zdravi egoizam“,
ali danas znam da je to LJUBAV PREMA SAMOM SEBI.

Kada sam zaista počeo da volim sebe,
prestao sam da priželjkujem da sam uvek u pravu,
tako sam manje grešio.
Danas sam shvatio da se to zove SKRUŠENOST.

Kada sam zaista počeo da volim sebe,
odrekao sam se života u prošlosti
i preterane brige za svoju budućnost.
Sada živim samo u ovom trenutku u kojem SVE počinje.
Tako danas živim svaki dan i zovem to SVESNOST.

Kada sam zaista počeo da volim sebe,
spoznao sam činjenicu
da se od svojih misli mogu razboleti i postati jadan.
Kada sam pak zatražio natrag snagu svoga srca,
razum je dobio važnog partnera.
Ovu vezu zovem danas MUDROST SRCA.

Od danas pa na dalje;
ne plašim se rasprava, konflikata i problema
sa samim sobom i sa drugima,
jer čak se i zvezde ponekad sudare pa nastaju novi svetovi.
Danas znam: TO JE ŽIVOT!


Poemu napisao Čarli Čaplin 
povodom svog 70. rođendana
16.aprila 1959. godine

петак, 20. април 2012.

PRSTI U CRNO UMOČENI

taj običan dan
prijetio je da preraste u neobičan
jedan od onih neopisivih
jer
nesviklo na iznenađenja
oko muškarca u prvi mah
registrovalo je samo čudne pokrete žene
koja se stapala sa svojom sjenom
vremenom postajući svjesno
tragičnosti zbivanja u vidokrugu
i neizbježnosti predstojeće drame

pred tim doskoro blistavim okom muškarca
kretala se ona
žena koja se po navici
uporno utapala u sjenu

neuobičajeno sporim pokretima
naučenim negdje daleko
u nekom drugom vremenu
u nekom drugom životu
kao da to nije ona
kao da je tuđe sjene sjena
i takva nepodnošljivo nepoznata
oblačila je tamu

nije to bilo obično crnilo
ni mala crna haljina

jer ta haljina crno tkana
nije bila ni elegantna
to je haljina bez šarma
od mraka koji je čino nedodirivom
koji ga je plašio
ali i mamio
izazivao
nagoneći mu čula u galop
pred tom haljinom misao je utapao u prazan prostor
tjerajući ga u nelogičnu nedosljednost
tjerajući ga na odluke koje nisu začete u kori mozga
koje su mu lomile kičmu
čineći njegove prste razigranim

i konačno
uprkos narastajućem strahu
dozvolio je zadnjim  stegame da popuste
zavukavši prste u to neobično crno
najprije oprezno i stidljivo
pa znatiželjno
pa drsko
najzad je tu tamu obuhvatio krikom osvajača
ubjeđenog da je pobjeda konačna
da mu ne može
niti smije izmaći
jer predodređena je onog davnog dana
u kome je naramenicu njene crne haljine
ukrasio cvijetom  zaboravljene boje
učinivši je svojom

sladosrsno se cereći  najavio je tren
u kome će svom silinom navaliti na njen mrak
pocijepati ga
prahom ga načiniti
protjerati ga iz vidokruga
moleći
rušeći
voleći
griješeći

ne slureći da taj njen mrak
zrno svjetla čuva
i od nje same

otvorio je vrata
dvostrukog pakla
dvostrukog raja
zar je važno

kišilo je negdje vani
uobičajeno za ovo doba godine
kalendar se rugao nejakom suncu
uobičajeno ....

Biljana Gajić