четвртак, 15. новембар 2012.

Libero Markoni

Stihovi Slobodan Marković                                                         


ČUBURA                                                                                      
(deo Poeme)

Mi, ljudi, Čuburci,
rodoljubi, đaci, i suludi igrači
DOMINA, MUNTE I RATA
ispravljamo svoje vratove kad grune proleće.
Gde odoše ti klovnovi Čubure,
koji su samo mislili na karanfile, na muziku i na Otadžbinu!
Malena moja Čuburo, zelena zemljo,
raspevana krajino, na bregu! Diši!
Ostani bar još malo, dok živim.
Još koji dan sivi. Još koji dan blagi.
Ostani da te vidim pod nebom majskim
kad sviću devojke nove i za mene i za tebe!

O, Čuburci, ako vas još malo ima,
čuvajte svoja topla nedra! Dišite!
Dišite duboko, Čuburci!
Vi ste nada zemlje ove! Vi, skromni mladići,                                            
koji lutate bregovima preostalim!
Pokažite kako se diše i umire
za malu baštu, za sobu i kujnu, i rezeda kredenac,
sa budilnikom koji sto puta ide na popravke,
i mnogo puta ne zvoni i ne budi u pravi čas,
a vi ste budni pre njega!

Dišite moji Čuburci! Mala, ali smela vojsko!
Nedisciplinovana vojsko! Ratnička vojsko!
Dišite i živi i mrtvi Čuburci! Dišite!
Neka svi vide kako se diše sa čankom skromne leće!
Dišite Čuburci! Pomrli su bunari naši,
a možda će i žute fasade kuća
bačenih u lipare, među niske ograde!

Dišite Čuburci! Vi ste vreme ovoga grada!
Najbolji sinovi Beograda!
Vama pristaju i pamučne košulje i gumene čizme
i stari revolveri.
Vi ste smeli vozači oronulih kamioneta!
Vi ste ludi drugari! Dišite!
Pokažite ljudima, došljacima,
gde je izvor vazduha i gde su baklje jutra!
Dišite Čuburci bezazleni. Na svakom mestu!
Budite orni i hrabri!
Dišite braćo moja, drugovi moji! Dišite, dišite duboko!



Slobodan Marković, poznatiji kao Libero Markoni, novinar, pesnik i slikar, autor više od šezdeset knjiga, rođen je u Skoplju 26. oktobra 1928. Sin je Dimitrija P. Markovića, oficira Vojske Kraljevine Jugoslavije, na dužnosti u Skoplju, i majke Jelene, rođene Protić. Zatim je 1929. živeo u Ljubljani do prestanka očeve vojne službe. Dimitrije P. Marković (1901-1938) postao je novinar beogradskog lista „Pravda” i prvi je pisac udžbenika iz novinarstva „Veština biti novinar” (1938). Pisao je pesme, pripovetke i romane i objavio knjigu pripovedaka „Kaplar Tima” (1938). Očevim stopama krenuo je i Slobodan Marković. Da je poživeo danas bi proslavio svoj osamdeseti rođendan.
Rano detinjstvo i dečaštvo, posle razvoda roditelja, proveo je u Peći (1930-1941), kod bake Milice Protić, u kući ugledne porodice Riste Protića, konzula Kraljevine Srbije u Carigradu. Rastao je između dva manastira, Pećke patrijaršije i Visokih Dečana. U Peći je završio osnovnu školu i prvi razred gimnazije, a po ulasku albanskih fašista i italijanske okupacione vojske 1941. deportovan je u logor u Kavaji. Pobegao je iz transporta i u Peći se skrivao do prebacivanja kod majke u Beograd. U Beogradu je pohađao Četvrtu mušku gimnaziju iz koje je odveden u logor u Smederevskoj Palanci (1943/44). Sa svega petnaest godina robovao je sa srpskom i beogradskom omladinom koja se borila protiv nemačkog okupatora. Od 1945. školovanje je nastavio u Trećoj muškoj gimnaziji. Maturirao je u Drugoj beogradskoj gimnaziji 1948. Studirao je na grupi za jugoslovensku književnost Filozofskog fakulteta u Beogradu. Prve literarne radove piše još kao školarac, a u novinarstvo je stupio kao maturant.
Objavio je više od šezdeset knjiga u kojima su zastupljene sve književne forme: poezija (32), prepevi (12), proza (9), putopisi (3), reportaže (2), drame (4), filmski scenario (1), TV scenario (2), antologije (2), eseji, predgovori, pogovori. Prvu zbirku pesama „Posle snegova”, objavio je 1949, a poslednju „Južni bulevar” 1990. Prevođen je na mnoge strane jezike. Posle smrti objavljene su tri njegove knjige: „Izabrana poezija”, u izboru Borislava Radovića, u izdanju Srpske književne zadruge (1996), knjiga reportaža „Zapiši to, Libero”, u izdanju lista „Borba”, gde je proveo novinarski vek (1998), u izboru Ksenije Šukuljević-Marković i „Moji bulevari”, u izboru Milisava Krsmanovića, u izdanju Zavoda za udžbenike iz Beograda (2001).
Bio je svetski putnik. S ponosom je govorio da je „oplovio četrnaest mora”. Hodočastio je po čitavom jugoslovenskom prostoru, najviše po Metohiji i njenim manastirima. Najveći deo života proživeo je na Čuburi, delu Beograda koji je ovekovečio u svojim pesmama, reportažama, slikama i crtežima.
Umro je 30. januara 1990. godine. Počiva u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu, u grobnici sa Milošem Crnjanskim. Slobodan Marković i Miloš Crnjanski rođeni su istog dana – 26. oktobra. Kao mlad novinar, urednik u nedeljniku „Naš vesnik”, Slobodan Marković je objavio, 1954. godine, poemu Miloša Crnjanskog „Stražilovo”, u to vreme narodnog neprijatelja broj jedan. Kada je Crnjanski došao u Beograd, živeli su u istom kraju i povremeno se družili. Sada počivaju u istoj grobnici.
Zaostavština Slobodana Markovića proglašena je za „pokretno kulturno dobro”. Prema zapisniku Muzeja grada Beograda ona sadrži: 472 crteža (zajedno sa slikama), 59 predmeta domaćinstva i ličnih stvari, 103 fascikle rukopisa, 33 fascikle i kutije arhivske građe, 2754 knjige iz lične biblioteke. Zaostavština je smeštena u prostorijama opštine Vračar i Arhivu Srbije. Iako je više puta pokretana inicijativa da se na Čuburi podigne Spomen-muzej Slobodana Markovića, u kome bi se nalazila njegova vredna i zanimljiva umetnička zaostavština, još ništa nije učinjeno. Doduše, na Čuburi, jedna „Prosvetina” knjižara, jedan skver, između ulica Makenzijeve, Sokolske i Mačvanske, i jedna biblioteka – nose ime velikog pesnika. Na kući u Ulici patrijarha Varnave 10 (nekadašnja Filipa Kljajića), postavljena je spomen-ploča na kojoj piše: „U ovoj kući živeo je i radio od 1980. do 1990. srpski pesnik Slobodan Marković (1928-1990)”. I to je sve.
Rođeni pesnik, Slobodan Marković, zapisao je Borislav Radović, učio je od onih koji su mu bili bliski po shvatanju poezije, ali i po njenoj neodvojivosti i zavisnosti od života. Na širokoj lestvici od Vijona, E. A. Poa, Bodlera i Ljermontova do Bloka, Majakovskog i Jesenjina, pa onda od Disa, Ujevića i Crnjanskog do Drainca i ranog Daviča, on je tražio i nalazio duhovne srodnike svojoj mladosti, izoštravao osetljivost, izgrađivao postupak, usavršavao izraz.
Slobodan Marković je bio jedan od poslednjih, pravih beogradskih boema. O alkoholu kaže: „Ja ga poznajem. Upoznao sam ga kad su na granama Beograda, koji su bombardovali saveznici, 1944, s proleća, visila deca, a po krovovima Krunske ulice ležale raskomadane bolničarke, majke, lekari, tehničko osoblje. Tad je on davio moj strah i moju ogromnu jezu. Bio mi je prijatelj. Družeći se s njim, gazio sam po leđima leševa, a kad bi me u svitanje ostavljao, bojao sam se sakriven u mraku i pepelu ruševina... Alkohol je svuda. Odavde do Aljaske. On je opasnost broj jedan! On je bolest koju ne može da izleči sanatorijum, već svi mi, ljudi svih boja, ljudi sveta”.
Njegova životna saputnica Ksenija Šukuljević-Marković nam kaže da se Slobodan Marković uvek predstavljao kao novinar, nikada kao pesnik i slikar. Draža mu je bila nagrada „Svetozar Marković” za novinarstvo od nekih važnih književnih nagrada. Poetska žica, zabeležio je Ljubiša Manojlović, novinara je uzdigla do barda malih stvari, a novinar je poeti dao oko da vidi čitav reljef i da to zabeleži, opiše, nacrta, naslika.
Markovićeva Metohija, govorio je Slavko Vukosavljević, to je Metohija njegovog detinjstva. Markovićeva Čubura, to je Čubura njegovog dečaštva koje već gleda, misli, pamti, želi, to je Čubura vila i udžerica, promukle pesme i kafana. Metohija se više odražava u Slobodanovoj poeziji, veseloj i tužnoj, melodičnoj, a Čubura više u njegovom životu, temperamentnom, nemirnom, boemskom...
Da li su se Čubura i Beograd odužili svom pesniku?









четвртак, 01. новембар 2012.

DECA SU UKRAS SVETA

STA ZNAJU DECA….. /Postavio Vladan Gajić/

STA ZNAJU DECA…..

STA NAJRADIJE JEDES?
- Volim sve a najvise pasulj sa dokolenicom.
- Volim i slatko od sljivovice.
- Meso od pileta sa drskicom.
- Najsladje jedem kupusa od salate.
- Sta drugo nego kuvano jaje na oko.
- Najvolim da ne jedem. A kad moram kazem da nisam gladan,da me boli srce ili uvo i da imam krajnike u stomaku.
- Volim dzigericu i druge unutrasnjice.
KO SI TI?
- To me pitaju mama i tata kad me tuku, a ja im odgovaram da sam njihovo dete.
- Mnogo sam fina devojcica i lepo pisem po cistom zidu.
- Ja sam deda jer se zovem kao on.
STA SANJAS?
- Sanjam razne sanove u boji.
- Jednom sam sanjala da sam velika i debela.
- Posle sam se probudila i dobila batine. Mama je rekla:Ovo nije dedina posteljina u koju mozes da piskis kad hoces?.
- Sanjam da sam Pepeljuga i da je moj princ lepsi od njenog.
- Nije lepo sanjati. To rade samo oni sto ce da idu u puno razreda i da nose kravatu, a posle ipak dodju kod tate da traze pare.
STA JE KARAKTER?
-To je sport. Moj brat je karakterista.
- To sam video u zooloskom vrtu. Ima rogove, ali nema rep.
STA JE SLOBODA?
- Sloboda je kad pitam mamu smem li da uzmem cokoladu a ona kaze: Uzmi slobodno!
STA JE DETINJSTVO?
-To je moj zivot kad sam bio mali.
- To dobijemo kad se rodimo, pa posle prodje
- Detinjstvo je kad gledas slike pozutele boje.
STA JE PUBERTET?
- Neizleciva je to bolest. I doba kad ti brkovi i nesto drugo porastu preko noci.
- Pubertet je zivot sastavljen od gluposti.
- To je kad prestanes biti devojcica i slobodno mozes da se sminkas.
- Kad sam sa dedom stalno pricamo o devojkama iz tog puberteta
STA JE ODGOVORNOST?
- To je nesto sto svi traze, a niko ne zna sta je. Ne znam ni ja.
- Cuo sam da je to nesto jako tesko sto ne moze svako da nosi.
- Odgovornost je kada ja trazim sladoled a tata odgovara "Ne moze!"
- Odgovornost je kad odgovaras druga da ne uci i nagovaras ga da se igra.
KAKO SE PRAVE BEBE?
- One se prave od babica u porodilistu.
- Sramota me da kazem jer je to bezobrazan posao.
- Prave se nocu zato zmure kad se rode.
- To je jedan glupav posao za koji se prima deciji dodatak.
- Bebe se prave od rode ili od kupusa. Kako ko voli.
- Bebe se prave kad si dobar pa ti rode brata, a onda je on glavni pa si dzabe bio dobar.
STA JE HOBI?
- Te stapice sam jeo kad sam bio mali.
- Moj hobi je da kvarim televizor.
- Hobi mog dede je laganje babe i hvatanje riba.
- Hobi je nesto besplatno sto te skupo kosta.
STA JE SUNCE?
- Ko gleda u sunce,a ne zmuri ima da mu se razboli uciteljica.
- Najlepse sunce je na moru. Ono tamo stanuje i cim dodjemo pita koliko imamo para.
- Ja sam babino sunce. Valjda jesam jer me i mama tako zove.
STA JE HOROSKOP?
- Tamo sam isao da gledam Hari Potera
- To je nauka zbog koje se ne ide u skolu.
- Horoskop je ono kad su deca isto obucena i pevaju istu pesmu u vise glasova.
STA JE VEROISPOVEST?
- Ko ima veroispovest uvek je cist, ne laze i redovno sece nokte.
- Ne znam za sta to sluzi al to dobijes cim se rodis
KO JE PATRIJARH?
- On je predsednik muskim i zenskim popovima.
- On je isto sto i Sveti Sava samo sto je ziv.
- Kad je Bozic ili Uskrs on peva, ali nije snimio CD.
- Patrijarh je onaj sto se krsti kad mu mi masemo.
STA JE POLITIKA?
- To je lepa rec za pokvarene poslove.
- To su ljudi koji cudno pricaju da bi drugi mislili kako su pametni.
- To je kad cike u odelima lazu pred puno sveta a ovi im pljescu.
STA JE EVRO?
- Evro je kad na televiziji pobedi "Lane moje"
- To je isto sto i evrokrem samo u manjoj tegli.
- Cuo sam kad je mama rekla komsinici da je gledala Evra sa onoga svijeta.
- To su najskuplje pare koje se kupuju kad primis platu.
STA JE JUGOSLAVIJA?
- Jugoslavija je ovo gde zivimo ali vise ne postoji.
- To je drzava iz koje su nastali Srbi u rasejanju.
- Kad nesto imas pa nemas, onda je to Jugoslavija.
- To je sestra od nekog Jugoslava, al je ja ne poznajem.
STA JE PRESTONICA?
- Tako zovu Beograd na televiziji.
KO JE SLOBODAN MILOSEVIC?
- To je dasa sto je jednom bio glavni.
- To je cika kome se sudi na televiziji kad nije bolestan.
- On je bio puno dobar, ali ga ne vole zbog zene.
- Njega su odveli jer je tukao policiju.
STA JE NACIONALNI INTERES?
- To je nesto sto se stalno izdaje.
- Nasi susedi to imaju, a mi imali pa dali njima.
- To je ma gde otisao da budes Srbin.
STA JE KOMUNIZAM?
- To su matorci kojima vicu bando crvena
- To je neko pusto ostrvo za neplivace.
- To je samo za odrasle. Decu od toga boli stomak.
- To je moj deda kad je bio mlad i lud.
- Ja nemam komunizam jer redovno pijem mleko.
KO JE DOKTOR NAUKA?
- To je doktor koji leci nauku.
- Doktor nauka je naucno-fantasticno bice.
- To je onaj sto ne nosi beli mantil nego odelo pa je smesan.
- On ti ne kaze da otvoris usta, samo on prica.
- To je neki sto se maskira pa ne znas da je doktor.
STA JE KULTURA?
- To je pozoriste, a mene cesto vode u kulturu.
- To se dobije u kuci i nosi se gde god da ides.
- To se sadi na selu pa se posle prodaje na pijaci u gradu.
STA JE GENOCID?
- To su oni filmovi sto se prikazuju posle ponoci.
- To je nesto iz poznavanja prirode.
- Genocid nasledujemo od mame i tate.
- Genocid je nesto sto se prica stalno, a u vezi je sa nekim gradom od srebra.
STA JE KLONIRANJE?
- To je kad se klovn nervira.
- To se radi na ovcama, a posle ce na nama.
STA JE MAFIJA?
- Kad se kradu tresnje to nije mafija.
- To je jedan gospodski, vrlo placen posao.
STA JE SOVINIZAM?
- Sovinizam je kad se neko zove Specjalni Izaslanik Visokog - predstavnika Ujedinjenih nacija
STA JE DROGA?
- Moj deda se drogira. On je dijabolicar i svaki dan daje sebi drogu iz sprica.
STA JE PRES KONFERENCIJA?
- To je kad jedni pitaju,a drugi sede i piju Jelen pivo.
- Na to se teraju novinari.
- Ko god hoce nesto da slaze on napravi tu konfernciju
STA JE AEROBIK?
- To je stocni aerodrom.
- Kad trcis uz muziku a nisi balerina.
- Da bi dobio aerobik moras biti puno debeo.
- U to veruju samo ruzne tete.
GDE JE AMERIKA?
- To su oni sto ne znaju gde je Srbija.
- Tamo su ziveli kauboji i indijanci, ali su se poubijali pa sad zive samo glumci.
ZA STA SLUZI KOMPJUTER?
- On sluzi da mama i tata ne spavaju vise zajedno.

среда, 31. октобар 2012.

ne rusite mostove

AKO TE NEKAD SAVJEST POSJETI !!!
od Erna Dervišić

Ako te nekad savjest posjeti, objasni sebi ja odgovor znam, zasto si tog novembra ubio Most ! Hejjj spodobo ljudska zar ti je nesto na zao ucinio taj dobri Starac sto nikad do tad razdvajao nije...vec spajao, sastavljao, zenio, tugovao nikad ne rekavsi nikome ''Ja sam samo tvoj i drugi na mene prava nemaju''...Bio je moj i tvoj i njihov i nas.Sto

ubi Most, sto ga Biba sa pendzera gledase, cekajuci dragoga u onoj staroj ''Cudna jada od Mostara grada''...Most kojim je Pero, pracen Mostarskim kisama hitao u zagrljaj jedne Svetlane da je ljubi do besvjesti...Most kojim predjose Kameni svatovi Mostarski i pod kojim Mujo ledenom vodom Neretve sa svoga tijela sapra tragove strasti jer prevari ga Suljagina Fata i navede ga zbog grijeha da zamandali vrata.Zar nisi mogao pustiti Eminu da s' ceznjom iz svoje basce zaljubljen pogled na kamen mu baca, u kamen gledala a dusa joj ko pamuk mehka jer jedan joj Aleksa stihove pise, zar mor'o si srusit pa sad ni Stari bas ko Emina vise ne dise.Tog dana bio mocan si i jak, zasljepljen mrznjom i mislju sto truje...zivotne skole, ti los si djak, jer ljubav ponovo pod mostom snuje !!! Ako te nekad' savjest posjeti, objasni sebi ja odgovor znam...Mi opet skupa sa Mostom tu smo, a ti bezbel' negdje trunes sasvim sam !!!



MIKA KOPIJA
by Ernestina Aleksejevna

Kad pjesnik zavoli tad cudo biva
izlijeva rijeka iz korita svoga
tad ludi pjesnik nista ne skriva
i ne plasi se ni ljudi ni Boga !

Kad pjesnik zavoli sve zene su plave
leprsa im kosa i svaka je vila
i ne misli dal' mozda doci ce mu glave
i nije problem sto vec udata je ''mila''
tad samo pjesme iz njega liju
on svoju ljubav baca pred sviju !

Kad pjesnik voli,on voli smjehom
i suhim liscem i zelenom travom
i isto mu je ,nevino il' grijehom
taj mjesec ima ko jastuk pod glavom!

On ljubi i ljubi...i grli i voli
i stihom crta najljepsi svijet
kad pjesnik voli tu nema boli
cijeli kosmos ,njegov je svijet.

Ali kad voli neko ko nikad
sa pravim stihom sreo se nije
tad iz sveg glasa mogla bih vikat
da nije mi dobro,da muka mi je!

Taj nadri pjesnik,bolesnog uma
ni jednu svoju misao nema
kupi tragove sa tudjeg druma
i potpisuje
to ko njegova poema!

Al' sta mi vrijedi i da mu kazem
da Mika je davno napisao te rijeci
bolje da cutim i da ga lazem
kako je meni i od Mike veci!

Strpljivo tada cekam svoj spas
sto pokloni ga,zora mi plava
grizem si usne al' ne pusam glas
da ne probudim ''Miku'' sto spava!

Pa se izvucem tiho ko sjena
i pazim da ne zalupim vrata
u snu mu vidim ,vec druga je zena
samo sto sad sa Ujevicem barata !

S.D


понедељак, 29. октобар 2012.

..i sigurna sam da znas svaku rec mojeg cutanja
..da brises senke koje su pale na moje misli
..da skreces pogled kako bi zaobisao moje zenice
..i tu si ..znam
..ne zelis da propustis jos jedan pocetak
..za koji mislis da bi mogao biti onaj pravi...


четвртак, 25. октобар 2012.

Mozda


možda bih u jutro upletena
maglom sapletena
sivim obavijena
krenula

možda bih se spotakla
vrisnula ne bih
ni kad bih mogla
pa bih možda ustala

možda bih stala
hartiju praznu pocijepala
možda misao ne bih obuzdala
i takvu neobuzdanu
vjetru poklonila
niz kaldrmu strmoglavila

možda bih boje zamiješala
pa ih prosula
iz oktobra iskoračila

možda ....

BG

Biljana Gajic

среда, 25. април 2012.

Poema

Kada sam zaista počeo da volim sebe,
shvatio sam da sam uvek i u svakoj prilici
na pravom mestu i u pravo vreme,
i da je sve što se događa ispravno –
od tada pa nadalje mogao sam da budem miran.
Danas znam da se to zove POVERENJE.

Kada sam zaista počeo da volim sebe,
mogao sam da spoznam da su emocionalna bol i patnja
za mene samo upozorenja da živim suprotno svojoj istini.
Danas znam da se to zove BITI AUTENTIČAN.

Kada sam zaista počeo da volim sebe,
prestao sam da žudim za nekim drugim životom
i mogao sam da vidim da je sve oko mene bilo poziv na rast.
Danas znam da se to zove ZRELOST.

Kada sam zaista počeo da volim sebe,
prestao sam sam sebi da kradem slobodno vreme,
i prestao sam da smišljam grandiozne projekte za budućnost.
Danas radim samo ono što me čini zadovoljnim i radosnim,
ono što volim i što čini da se moje srce smeje,
na moj jedinstven način i u mom ličnom ritmu.
Danas znam da se to zove ČESTITOST.

Kada sam zaista počeo da volim sebe,
oslobodio sam se svega što nije bilo zdravo za mene:
jela, ljudi, stvari, situacija;
i od svega što me je uvek iznova odvlačilo unazad,
dalje od mene samog.
U početku sam to zvao „zdravi egoizam“,
ali danas znam da je to LJUBAV PREMA SAMOM SEBI.

Kada sam zaista počeo da volim sebe,
prestao sam da priželjkujem da sam uvek u pravu,
tako sam manje grešio.
Danas sam shvatio da se to zove SKRUŠENOST.

Kada sam zaista počeo da volim sebe,
odrekao sam se života u prošlosti
i preterane brige za svoju budućnost.
Sada živim samo u ovom trenutku u kojem SVE počinje.
Tako danas živim svaki dan i zovem to SVESNOST.

Kada sam zaista počeo da volim sebe,
spoznao sam činjenicu
da se od svojih misli mogu razboleti i postati jadan.
Kada sam pak zatražio natrag snagu svoga srca,
razum je dobio važnog partnera.
Ovu vezu zovem danas MUDROST SRCA.

Od danas pa na dalje;
ne plašim se rasprava, konflikata i problema
sa samim sobom i sa drugima,
jer čak se i zvezde ponekad sudare pa nastaju novi svetovi.
Danas znam: TO JE ŽIVOT!


Poemu napisao Čarli Čaplin 
povodom svog 70. rođendana
16.aprila 1959. godine

петак, 20. април 2012.

PRSTI U CRNO UMOČENI

taj običan dan
prijetio je da preraste u neobičan
jedan od onih neopisivih
jer
nesviklo na iznenađenja
oko muškarca u prvi mah
registrovalo je samo čudne pokrete žene
koja se stapala sa svojom sjenom
vremenom postajući svjesno
tragičnosti zbivanja u vidokrugu
i neizbježnosti predstojeće drame

pred tim doskoro blistavim okom muškarca
kretala se ona
žena koja se po navici
uporno utapala u sjenu

neuobičajeno sporim pokretima
naučenim negdje daleko
u nekom drugom vremenu
u nekom drugom životu
kao da to nije ona
kao da je tuđe sjene sjena
i takva nepodnošljivo nepoznata
oblačila je tamu

nije to bilo obično crnilo
ni mala crna haljina

jer ta haljina crno tkana
nije bila ni elegantna
to je haljina bez šarma
od mraka koji je čino nedodirivom
koji ga je plašio
ali i mamio
izazivao
nagoneći mu čula u galop
pred tom haljinom misao je utapao u prazan prostor
tjerajući ga u nelogičnu nedosljednost
tjerajući ga na odluke koje nisu začete u kori mozga
koje su mu lomile kičmu
čineći njegove prste razigranim

i konačno
uprkos narastajućem strahu
dozvolio je zadnjim  stegame da popuste
zavukavši prste u to neobično crno
najprije oprezno i stidljivo
pa znatiželjno
pa drsko
najzad je tu tamu obuhvatio krikom osvajača
ubjeđenog da je pobjeda konačna
da mu ne može
niti smije izmaći
jer predodređena je onog davnog dana
u kome je naramenicu njene crne haljine
ukrasio cvijetom  zaboravljene boje
učinivši je svojom

sladosrsno se cereći  najavio je tren
u kome će svom silinom navaliti na njen mrak
pocijepati ga
prahom ga načiniti
protjerati ga iz vidokruga
moleći
rušeći
voleći
griješeći

ne slureći da taj njen mrak
zrno svjetla čuva
i od nje same

otvorio je vrata
dvostrukog pakla
dvostrukog raja
zar je važno

kišilo je negdje vani
uobičajeno za ovo doba godine
kalendar se rugao nejakom suncu
uobičajeno ....

Biljana Gajić

уторак, 03. јануар 2012.

Ispunite godinu zivotom,a ne zivot godinama,ostvarite ono što zelite,steknite ono što nemate i sačuvajte sve ono što volite moji dragi blogeri.Nek vam je sretna i berićetna Nova 2012-ta!!!