среда, 25. мај 2011.

In memorijam

Zdenko Lesic i njegov telegram povodom smrti pesnika Izeta Sarajlica



Otišao je akademik Izet Sarajlić. Otišao je Pjesnik. Otišao je Kiko. U “Knjigu oproštaja” nije stigao unijeti svoju posljednju, oproštajnu pjesmu. Ali je – zamišljam – one prazničke večeri u posljednjem bljesku svijesti izgovorio – morao izgovoriti! – bar još jedan stih. Je li to bio jedan od njegovih starih stihova? Možda jedan iz pjesme “Kako će Sarajevo bez mene”. Ili onaj distih iz pjesme “Bluz”: “Bilo bi zanimljivo znati hoće li i dalje kao za naših života hitati jedna drugoj naše duše.” Ili onu strofu iz pjesme “Tražim ulicu za svoje ime”: “Malu ulicu tražim, običnu, svakodnevnu, kojom se, neopaženi od svijeta, možemo prošetati i poslije smrti.” Ili ono bezuslovno “Drugi put bih znao neuporedivo više da uživam u životu” iz pjesme “Drugi put bih znao”. Ali ne! Mora da je to bio onaj odlučni, prkosni stih s kraja “Knjige oproštaja”: “Ne odričem se ničeg u svom bivšem životu.” A opet – još uvijek zamišljam – možda mu je tada, ‘dok se zadnjim pogledom rastaj’o od zvijezda’, kroz svijest, nikad izgovorena, bljesnula jedna nova, konačna pjesma, pjesma za kraj svih pjesama što ih je ispisivao skoro pola stoljeća. Je li to bila još jedna oproštajna elegija? Ili opet jedan jetki, satirički prijekor nama koji smo izgubili osjećaj za poeziju i ljubav? Ili neka rezignirano-humorna dosjetka, kao ona o ‘našoj još jedinoj Aveniji Foš’, koja ide ’od mrtvačnice do groblja’? Ili je, možda, – da! to je najvjerovatnije! – to bila pjesma-kliktaj što najzad ide preko rijeke, tamo gdje ga na onoj drugoj obali čeka ONA kojoj je posvetio cijeli svoj život i sve svoje pjesme i bez koje su mu posljednje godine bile tako gorke. Zamišljam da je u tom susretu morao izgovoriti onaj stih iz pjesme “Posljednji tango u Sarajevu”: “Mila, prođe i naš život veličanstveni!”
Ako je istina da čovjek na smrtnom času u magnovenju još jednom proživi sav svoj život, onda se njemu moralo javiti najprije ono davno vrijeme kad ‘mi nismo imali gdje da idemo nago na Vilsonovo Šetalište’: Bili smo (tada) niko i ništa, imali smo samo to nebo i taj život sem snova svega drugog lišen. Da smo tada umrli, za našim kovčegom išlo bi samo lišće. Ali mu se u tom magnovenju moralo javiti i ovo drugo vrijeme, vrijeme velikog priznanja, kada je postajao pjesnik svijeta, ‘posljednji veliki evropski pjesnik ljubavi’, kako su ga – ne bez razloga – ocijenili talijanski kritičari. (Pomišljam da je Kiko u tom posljednjem trenutku požalio što nije stigao da primi Ključeve Salerna!). U tom predsmrtnom magnovenju kroz svijest mu je morala proći i duga povorka ljudi, na čelu sa strijeljanim bratom Ešom, i svim drugim koji su ‘rođeni 23, strijeljani 42’, za koje je – i umjesto kojih je – cijelog života volio; a za njima su morala proći mnoga njegova druga braća, svi pjesnici svijeta, i oni s kojim je prijateljevao, i oni koje je samo čitao; a za njima bezbrojni njegovi prijatelji, i oni kojih više nema, i oni koji su još tu, na ovoj strani rijeke (po broju prijatelja oduvijek se mjerila veličina ljudske duše!); možda se u toj povorci prikrio i po koji zloćudi kritičar, pa možda i neki kritički nastrojeni član CK (imao bi Kiko razloga da i njih sanja u tom ‘snivanju samrtnom’, ali je meni u to teško povjerovati!). Morao se, zatim, u tom magnovenju sjetiti i kako se, kao svijeća, ugasio život njegove divne sestre Raze. Ali se morao sjetiti i Vladimira, najveće radosti svojih zadnjih godina.
Otišao je, dakle, Kiko! Otišao je Pjesnik! Odlasci kao njegov uvijek ostavljaju prazninu. U srcima bližnjih najveću i najtežu. Krug 99 ostao je bez jednog od svojih pokretača i jedne od svojih pokretnih snaga. PEN Centar BiH ostao je bez jednog od svojih osnivača i jednog od svojih najuglednijih članova. Jedna kuća u nekadašnjoj ulici Ognjena Price ostala je bez svog najmilijeg gosta. Sarajevski taksisti bez jednog od svojih najboljih mušterija. Od neki dan Tamara više nije dijete. Vladimir više nema djede. A ipak! Odlazak ljudi kakav je bio Izet Sarajlić ostavlja za sobom nešto čime se i najveća praznina ispunjava. S njegovom smrću mi smo bogatiji za sjećanja, Sarajevo za jednu legendu, za legendu o pjesniku i njegovoj ljubavi. Svojom smrću Sarajlić je ušao među besmrtnike. Jer, za njim su ostale njegove knjige. Pjesnik je ostao da živi kao Pjesma. Tu Pjesmu čitali smo kad smo bili mladi i poslije kad više nismo bili mladi; mi Jovani, mi Ivani, mi Avde, kako kaže jedan stih iz ‘Vilsonovog šetališta’. Čitat će je i drugi koji su došli ili koji će tek doći; čitat će je ne kao pjesme većine drugih pjesnika, već kao svoju vlastitu sudbinu.
Otišao je, dakle, pjesnik Sarajlić. Ostala je za njim njegova poezija I njegov testament:
"Najvažnije je to Da u ulici s mojim imenom Nikada nikog ne zadesi nesreća."



Izet Kiko Sarajlic

Pisi mi na zelenu adresu ljeta



Piši mi na zelenu adresu ljeta.
Poljupci koje mi šaljes neka bude posljednje večernje novosti.
Glava mi je puna nekih divnih soneta,
a nema nikog ni da mi oprosti i ne oprosti.
Jutros su opet pisali nešto povodom moje
najnovije zbirke.
O uticajima ponovo izmislili su čitave priče.
Najveći uticaj na mene izvršila je
jedna apsolventkinja germanistike,
ali to su precutali, jer, zaboga, koga se to tiče.
Koga se tiče to što si ti za mene i Honolulu i Madagaskar i Meksiko,
Istorija koju, klecajući, obiđoh uzduž i poprijeko.
Tvoje ime nije ušlo ni u jedan leksikon.
Nema te ni u jednoj enciklopediji,
ni u jednom “Ko je ko”
Ali za mene ti si sve, kao vojniku prvi dan mira,
krevet i suze i cvijeće u vazi.
Tvoje oči su mi jedina lektira
u ovom danu koji prolazi i odlazi.



Kiko

Lagano s tugom


U prozorima kiša, kao neki zaboravljeni marš.
Ponovo jesen, opšta jesen, klasično doba elegija.
Otići ću malo na stanicu da se priviknem na rastajanje.
Ako se ne vratim, ostaće moje pjesme da lutaju ovim gradom.
Bila je nekad ta mladost, u nekom prastarom juče.
U srcu vašem i mom, bila je, ostala i biće.
Ja odlazim, ali neki isti ovakvi kao ja ići će možda
umjesto mene na groblja pogubljenih da uče sintaksu odanosti.
Moje pjesme stajaće im uvijek na raspolaganju.
Ja idem, vrijeme je. Ja već sam, rekoste, prošlost.
Pozdrav svemu novom što je došlo da nježnuje i voli.
Mene nikad više niko ne može nazvati počasnim imenom balavac,
privilegisanim, kao kad kažeš: Proljeće!
Kako sad zavidim tom balavcu Izetu Sarajliću iz VIIa, koji u naslijeđenom vojničkom šinjelu
i nesvjestan pogrešne upotrebe najdražeg glagola voljeti polazi u osvajanje svijeta.
Ja nikad više ne mogu da napišem svoju prvu elegiju.
Ja nikad više ne mogu da imam sedamnaest, ni dvadeset pet.
Ja idem. Zar već? Zar sav da pređem u sjećanja?
A toliko toga je ostalo što sam još želio da kažem.
Ja idem. Ja još sam tu. Ako dođete u Tvrtkovu 9/3 častiću vas čajem i uspomenama.
Ja još sam tu. Minutu ćutanja za mene!
1959
* * *
Oslobađam te tuge za sobom, ženo, kad budem odlazio.
Oslobađam te tuge za sobom, ženo, kad ti budem dolazio
samo u trošnom obliku uspomena.
Budi vesela žena
kao u doba naših dobrih starih večerinki.
Ponekad samo pročitaj moje knjige. I – krikni.
1964

Izet Kiko Sarajlic

Povodom Ljermontova


Ležimo u ovoj dolini
nedagestanskoj
opasani ćutanjem i borovima.
Nad nama oblaci. Kao kod Ljermontova. Bez pardona
evo ih
ulaze u naša sjećanja.
I najednom, nikad viđen, pred nama izrasta Kazbek.
Iza svakog stabla kao da vreba
po jedan Martinov.
Ja mislim na Ljermontova i recitujem ti njegove “Oblake”.
A mene?
Ko će se mene sjetiti jednog dana ovdje u ovoj dolini nedagestanskoj sjetiti?
Zar nijedan oblak neće biti povod za razmišljanje o meni?
Nijedno Volim?
Nijedno Doviđenja.
Ko će s mojim imenom
upoređivati jednog dana ljeto?
Ko?
Ko će sem tebe i kiša oplakati moju smrt
već zgrbljenu negdje
u budućnosti?
Ko će oplakati moju smrt
bez dvoboja, bez martinova?
(Njen datum dopišite kasnije.)
Ja razroki,
ja patetični Ljermontov
iz epohe Lili Marlen.
Ko će s mojim stihovima
šetati sutra kroz predvečerja?
Po liku moje nade ko svoj će da iskleše lik?
Svejedno, svejedno.
Sad ležimo u ovoj dolini
opasani ćutanjem i borovima.
I važno je samo to da si kraj mene ti i da to dolazi kiša.
Kiša!
Ne tenkovi!
1956

Izet Kiko Sarajlic

Nasi ljubavni sastanci kod lava


Kako smo ti i ja,
da nije bilo ovog južnoslovenskog nacionalističkog ludila,
mogli divno stariti.
A evo,
od čitavog našeg života
ostali su nam jedino
ovi naši tužni ljubavni sastanci na groblju kod Lava.
Reći ću ti
i kad sam u svojoj nesreći najsretniji:
kad me na groblju uhvati kiša.
Užasno volim da kisnemo zajedno!
16. mart 1998

Kiko

Sarajevo


Sad nek spavaju svi naši i besmrtni.
Pod mostom, kraj “Druge Ženske” nabujala Miljacka teče.
Sutra je nedelja. Uzmite prvi tramvaj za Ilidžu.
Naravno pod predpostavkom da ne pada kiša.
Dosadna duga sarajevska kiša.
Kako li je bilo Ćabrinoviću bez nje u tamnici!
Mi je preklinjemo, psujemo, a ipak dok pada
zakazujemo ljubavne sastanke kao da smo u najmajskijem maju.
Mi je proklinjemo, psujemo, svjesni da od nje nikad
Miljacka neće postati ni Gvadalkivir ni Sena.
Pa šta? Zbog toga zar manje će te voljeti
i mučiti manje kroz stradanja?
Zbog toga zar manja biće moja glad
za tobom i manje moje gorko pravo
da ne spavam kad svijetu prijete kuga ili rat
i kad jedine riječi postaju “ne zaboravi” i “zbogom”?
Uostalom, možda ovo i nije grad u kome ću umrijeti,
ali u svakom slučaju on je zaslužio jednog neuporedivo vedrijeg
mene,
ovaj grad u kome možda i nisam bio najsrećniji,
ali u kome je sve moje i u kome uvijek mogu
naći barem nekog od vas koje volim
i reći vam da sam tužan do očajanja.
U Moskvi to bih isto mogao, ali Jesenjin je mrtav
a Jevtusenko siguno negdje u Gruziji.
U Parizu kako da zovem hitnu pomoć
kad se ona nije odazvala ni na pozive Vijona?
Ovde zovnem li i tople svoje sugrađanke,
i one čak znaće šta je to što me boli.
Jer ovo je grad u kome možda i nisam bio najsrećniji,
ali u kome i kiša kad pada nije prosto kiša.
1961

Izet Kiko Sarajlic

Kako ce Sarajevo bez mene


Pa, nekako će se već snaći.
Pustiće koju suzu, održati tri govora.
Onaj treći, nad rakom, neka bude što kraći.
Onda će se vratiti u svoju noć
i početi zaboravljati.
Prve noći pod zemljom još ću zvati u pomoć.
Htjeti da pročitam barem “Oslobođenje”, barem
“Vjesnik”
Poslije ću se već i sam naviknuti.
Ali,
mi ćemo se još sastajati.
Ja sam bio – pjesnik.
Kad god mom gradu bude potrebna nježna riječ,
ja ću tu biti.
Ja znam ko će najteže vijest o mojoj smrti primiti.
Ali ovog puta nju ne pominjimo!


уторак, 24. мај 2011.

O KIKI

IZET SARAJLIĆ je rođen 16. marta 1930. u Doboju. Njegova majka, koja tada nije imala ni 18 godina, udala se za željezničara, jer je bila impresionirana uniformom, koja je u to vrijeme bila “statusni simbol”, kako će kasnije zapisati sam pjesnik. Izet Sarajlić je dobio ime po djedu s očeve strane, koji je bio činovnik za vrijeme Austro-Ugarske monarhije. Djetinjstvo je proveo u Trebinju i Dubrovniku, a 1945. se nastanjuje u Sarajevu, u kojem će ostati sve do kraja života, 2002. godine.

U Sarajevu je pohađao mušku gimnaziju, a u svijet jugoslovenske poezije ulazi kao devetnaestogodišnjak, zbirkom poezije U susretu. Za vrijeme studija na Filozofskom fakultetu u Sarajevu, radio je i kao novinar i nikada nije prestajao pisati.
Bio je član Akademije nauka i umjetnosti Bosne i Hercegovine i udruženja intelektualaca Krug 99. Objavio je preko 30 knjiga poezije od kojih su neke prevedene na 15 jezika. Za Sarajevsku ratnu zbirku pjesnik je rekao:
“Ovo je jedina zbirka za koju bih mogao reći da bih volio da je nikada nisam napisao.”
Izet Sarajlić je živio za objavljivanje svojih zbirki poezije, od kojih su mnoge doživjele nekoliko izdanja.
Vjerovao je da pripada XX stoljeću pa kada je stiglo XXI, na pismima koja je pisao prijateljima, datume je označavao na sebi svojstven način: 1999+1, 1999+2… Čitajući njegovu poeziju, saznajemo da su smrt njegovog brata Eše, koji je strijeljan 1942. i susret sa Idom Kalas Mikicom, životnom saputnicom, dva najsnažnija pjesnikova životna iskustva.
U “Volim puno” pjeva o ljubavi i prijateljstvu, o jednoj epohi. Ova serija poetske proze je u najvećoj mjeri portret njegove supruge Mikice, prekrasne, mudre žene, koja je zahvaljujući njemu zauvijek ušla u svijet književnosti.
Izrasla iz duha vremena u kojem je živio, uvijek aktualna i bliska, poezija Izeta Sarajlića oplemenjuje svakog svog čitatelja. Nije potrebno tragati za estetskim doživljajem, on je pred čitateljem u svakoj Sarajlićevoj pjesmi.
Slatko-gorku pjesničku intonaciju, prepoznatljivu upravo kod Izeta Sarajlića, naći ćemo kasnije kod mnogih bh pjesnika. Niko nije toliko utjecao na suvremeno bh pjesništvo kao Izet Sarajlić. Njegov stih je jednostavan, istinit, bez suvišne dekorativnosti i retorike.
Elegičnost kao najizrazitija crta Sarajlićeve emocionalnosti, njegovo poimanje života uopće i ljubav kao neizbježni light motiv, često upućuju na romantičnu Jesenjinovu poeziju. U svakoj njegovoj pjesmi ljubav doživljava svoju punu afirmaciju. Široka otvorenost i ljubav prema cijelom svijetu odišu iz svakog njegovog stiha.
Izrazito romantičan, Sarajlić ne stvara apstraktni romantičarski ideal ljubavi. Naprotiv, njegova ljubav gotovo uvijek je stvarna i ostvarena, a najčešće je istinit i ambijent u kojem govori o ljubavi. Stoga se u najvećem dijelu njegove poezije osjeća idilična slika ljubavne i obiteljske harmonije prenesene iz svakodnevnog života, a to ga opet približava poeziji Jacquesa Preverta. Izvanrednu i trajnu popularnost njegova je poezija dostigla upravo zahvaljujući jednostavnosti izraza prožetog dubokom osjećajnošću.
Kiko je preminuo 2. maja 2002. godine u Sarajevu.

preuzeto sa http://kiko.co.ba/




ovako je govorio svoje stihove divan Kiko

Izet Kiko Sarajlic

ovo je jedna od mojih omiljenih pesama Izeta Sarajlica

Rodjeni dvadeset trece,streljani cetrdeset druge

Veceras cemo za njih voleti
Bilo ih je 28
Bilo ih je pet hiljada i 28
Bilo ih je vise nego sto je ikada u jednoj pesmi bilo ljubavi
Sada bi bili ocevi
Sada ih vise nema
Mi,koji smo po peronima jednoga veka odbolovali samoce svih svetskih Robinzona
Mi koji smo nadziveli tenkove i nikoga nismo ubili
mala velika moja
veceras cemo za njih voleti
I ne pitaj jesu li se mogli vratiti
I ne pitaj jeli se moglo natrag
dok je poslednji put,crven kao komunizam,
goreo horizont njihovih zelja.

Preko njihovih neljubljenih godina izbodena i uspavana presla je buducnost ljubavi
Nije bilo tajni o polegnutoj travi
Nije bilo tajni o raskopcanoj bluzi
Nije bilo tajni o klonuloj ruci sa ispustenim ljiljanom
Bile su noci,bile su zice,bilo je nebo koje se gleda poslednji put
bili su vozovi koji se vracaju prazni i pusti,bili su vozovi i makovi,
i s njima,s tuznim makovima jednog vojnickog leta,
s divnim smislom podrazavanja,takmicila se njihova krv.
A na Kalemegdanima i Nevskim Prospektima
na Juznim Bulevarima i Kejovima Rastanka
na Cvetnim Trgovima i Mostovima Mirabo
divne i kada ne ljube
cekale su Ane,Zoje,Zanet
cekale su da se vrate vojnici.
Ako se ne vrate,svoja bela ne grljena ramena dace decacima

Nisu se vratili
Preko njihovih streljanih ociju presli su tenkovi
Preko njihovih nedopevanih Marseljeza
Preko njihovih izresetanih iluzija.
Sada bi bili ocevi
Sada ih vise nema
Na zbornom mestu ljubavi sada cekaju grobovi
Mala velika moja veceras cemo za njih voleti...

                                                                       Izet Sarajlic



субота, 21. мај 2011.

od Naleta

od svih ponudjenih nagrada odabrala sam ovu jer mi se nekako uklapa u citav ambijent i hvala ti Nale

seoska idila u sred grada

IVO ANDRIC-oslikani citati i misli





                               

 

 

       

     

     

 

 

                       

       

 



 



     

               

       

                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                              

петак, 20. мај 2011.

ODLOMCI IZ OMILJENIH KNJIGA-domaci autori

Neću da joj pomognem, neka se otkrije sama, to je i smisao ove igre u kojoj se uspostavlja naš odnos. Pomalo sam nadmoćan, jer vidim da se ne brani, ali osjećam da nije slučajno stala na moj put: nešto će se desiti među nama. Čini mi se da to znamo i ona i ja, tražimo se i čekamo. I uvijek sve odgađamo, kao u strahu od rješenja. Ovako je mogućnost, cvjetanje, prostranstvo želje. Sve je tu moguće, sve je pred nama.
A kad pređemo tu granicu, naći ćemo se na čvrstom tlu tačno određenog odnosa i obaveza kojih se bojim. Samo ona i ja, u uskom kavezu moguće ali nedovoljne nježnosti, omeđeni sobom i osjećanjima koja bi se mogla zaviti, ili koja bismo pokazivali da ne bude sasvim mučno. Samo ona i ja, bez svijetla, bez neomeđenih širina, koje nas draže kao mogućnost...
I ne znam šta je jače, šta je važnije, i zato se ispitujemo i čekamo. Bez ikakve logike, dirnut sam što osjećam da sam joj potreban i što me gleda drukčije nego ikoga drugog, a baš toga se bojim. Žao bi mi bilo da joj nanesem bol, a sigurno bi tako bilo. Ili vrlo vjerovatno. Užasavaju me obaveze, mogle bi da budu mučne, a privlači me što ih ona nudi. To rađa nadmoćnost, koja može da bude surova, ali i velikodušna: cuvam se i jednog i drugog...


Meša Selimović - "Tišine"



"Ni sa kim istorija nije napravila takvu salu kao sa nama.Najzamrseniji smo ljudi na svijetu.Do juce smo bili ono sto danas hocemo da zaboravimo.
Ali nismo postali ni nesto drugo,stali smo na pola puta,zabezeknuti.Ne mozemo vise nikud.Otrgnuti smo.a nismo prihvaceni.Kao rukavac sto ga je bujica odvojila od majke rijeke,i nema vise ni toka ni usca,suvise malen da bude jezero,suvise velik da ga zemlja upije.Sa nejasnim osjecanjem stida ,zbog porijekla i krivice,zbog otpadnistva,necemo da gledamo u nazad,a nemamo kud da gledamo u naprijed.Zato zadrzavamo vrijeme,u strahu od ma kakvog rijesenja.Preziru nas braca i dosljaci,a mi se branimo ponosom i mrznjom.Htjeli smo da se sacuvamo,a tako smo se izgubili,da vise ne znamo ni sta smo.A sve se placa,pa i ova ljubav.


Mesa Selimovic


                                        
 

       
                                


              
                         
               


   
                       
     


            





     


    


    





       


  


         


           


   


 Meša Selimovic je rodjen 26. aprila 1910. godine u Tuzli - Bosna i Hercegovina. U rodnom gradu završio je osnovnu školu i gimnaziju. 1930. upisao se na studijsku grupu srpskohrvatski jezik i jugoslovenska knjizevnost Filozofskog fakulteta u Beogradu. Diplomirao je 1934. godine. Od 1935. do 1941. godine radi kao profesor Gradjanske škole, a potom je (1936) postavljen za suplenta u Realnoj gimnaziji u Tuzli, -Bosna i Hercegovina. Prve dvije godine rata zivi u Tuzli, gdje ga hapse zbog suradnje sa NOP-om, a u maju 1943. prelazi na oslobodjenu teritoriju, postaje clan KPJ i clan Agitprop-a za istocnu Bosnu, potom je politicki komesar Tuzlanskog odreda. Od 1947. zivi u Sarajevu-Bosna i Hercegovina i radi kao profesor Više pedagoške škole, docent Filozofskog fakulteta, umjetnicki direktor "Bosna-filma", direktor drame Narodnog pozorišta, glavni urednik IP "Svjetlost". 1971. godine penzioniran je i seli u Beograd. Biran je za predsjednika Saveza knjizevnika Jugoslavije, bio je pocasni doktor Sarajevskog univerziteta (1971), redovni clan ANUBiH i SANU. Dobitnik je brojnih nagrada od kojih su najznacajnije NIN-ova nagrada (1967), GORANOVA nagrada (1967), Njegoševa nagrada (1967), potom Dvadesetsedmojulska SRBiH, nagrada AVNOJ-a, itd. Umro je 11. VII 1982. godine u Beogradu.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                  

"beograde dobro jutro"





Govorio je a mi smo pamtili ili belezili i svakogf jutra slusali taj divan glas Duska Radovica

Zelim vam da vas ne boli ono sto vas je bolelo
a da vas voli ono sto vas nije volelo.

Da zelite i mozete vise nego sto vam treba a da
sve sto vam pretekne podelite sa onima koji ne mogu kao vi.

Nemojte uzimati mnogo vise nego sto dajete.


"DECA ne podnose vaspitavanje. Morate kriti od dece da ih vaspitavate, pa ako na kraju i primete da su prevarena i vaspitana - bice im krivo ali tada ce biti kasno"....



KRENITE OVOG JUTRA ODLUČNO I ČVRSTO!
NEKA VAM SE ČINI DA SVOJIM KORACIMA OKREĆETE ZEMLJINU KUGLU! 

Nema života na Mesecu,nema na Marsu. Onolika Venera,pa i na njoj pustoš. A na Voždovcu kukuriče petao,pozno jesenje cveće otvorilo oči,probuđena deca plaču,neko izašao u dvorište i čisti cipele,neko se negde zakašljao...Kad biste pričali nekom u vasioni,ne bi vam verovao:na Voždovcu ima života,lepog,malog,skromnog,ali pravog.


MNOGE ŽENE MOGLE BI MNOGO I LEPO DA VOLE,ALI NEMAJU KOGA.SVI SE PRAVE DA SU VEĆ VOLJENI,SRAMOTA IH JE DA PRIZNAJU DA NISU.



PRIČAJTE DANAS NEKOME DA STE GA SANJALI I AKO NISTE.
IZMISLITE DA VAM JE SINOĆ BAŠ ON PAO NA PAMET I AKO NIJE.
RECITE NEKOME DA JE BIO U PRAVU I ONDA KAD NIŠTA NIJE REKAO.
LAŽITE ONE KOJE VOLITE AKO ONI TAKO VIŠE VOLE.




...ČUVAJTE SE SLOBODNIH DANA.NISU SLOBODNI DANI ZA SVAKOG.
SLOBODAN ČOVEK UVEK JE U ISKUŠENJU DA MISLI.A KO PET DANA NIJE MISLIO,MOŽETE MISLITI ŠTA TAJ MOŽE MISLITI KAD ODJEDNOM POČNE DA MISLI.



NAMA SE DEŠAVA SAMO ONO ŠTO I SVIMA DRUGIMA,KAO NA PRIMER:JESEN,KIŠA,LOŠE GREJANJE,ZEMLJOTRESI I SLIČNO.
A NEKI LJUDI IMAJU I SVOJE LIČNE DOGAĐAJE I DOŽIVLJAJE.



NEKO VAM JUTROS GOVORI,ALI GA VI NE SLUŠATE,NE ZANIMA VAS ŠTA ON MISLI.
HTELI BISTE DA ZNATE ŠTA MISLI ONAJ KOJI JE DALEKO I KOJI ĆUTI.

KO SE PROBUDIO U BEOGRADU ZA DANAS JE POSTIGAO DOVOLJNO U ZIVOTU

Na pitanje kako oslabiti? postoji jedan jedini odgovor: treba manje jesti. I na drugo pitanje - kako doci do para? odgovor je takodje cinicno prost: treba raditi. Ovako logicni i jednostavni odgovori nisu popularni. Njih daju oni koji se prave da nisu razumeli pitanje. Jer pravi smisao tih pitanja glasi: kako oslabiti a ne odricati se jela, i kako doci do para ne radeci, i kako poloziti razred ne uceci, i kako postici nesto u zivotu ne trudeci se? To se trazi. Bilo bi dobro da tu postoji neki stos, neka duhovita caka i resenje. Prokleta neka je pamet koja na laka pitanja daje tako teske, nemoguce odgovore!


SA VRHA BEOGRADJANKE,SVAKO JUTRO U 7:15 DISTRIBUIRALA SE BEOGRADJANIMA DNEVNA DOZA DUSKA RADOVICA UZ ZVUKE MELODIJE 'U RANU ZORU'               
  
TU SU I DUSKOVE PESME:

NEPRAVDA
Pitala me je: da li znam?
Rekao sam: ne znam!
Odgovor je bio tacan
a dobio sam slabu ocenu.

SVINJA
Da li svinja zna da je svinja?
Da li ona zna da lici na druge svinje?
Mozda svinja misli da je ona nesto drugo.

KOLIKO JE 3X3
Mislio sam da je 7
Rekao sam da je 6
A znao sam da ce biti 9.

ZBIR GLUPOSTI
Prva glupost: nisam ucio
Druga glupost: otisao sam u skolu
Treca glupost: podigao sam ruku
Cetvrta glupost: rekao sam glupost

LOGICNO
Kad glupom domacinu naidju glupi gosti
Sta rade?
Pricaju gluposti.

SEDAM STUPNJEVA POREDJENJA
Nisam ja najgori!
Ima i gorih od mene!
Ja sam sjajan prema nekima!
Ja sam jos i dobar kakvi su drugi!
Ja sam najbolji medju najgorima!
Daleko sam od najgoreg!
Nisam najbolji, ali nisam ni najgori!

SLUCAJ KARADJORDJA
Sta odgovara djak koji ne zna odgovor na pitanje
-Zasto je Karadjordje podigao Prvi srpski ustanak?
Prvo sigurno da je imao razloga.
Drugo, da nije imao razlog on to ne bi uradio


S

Sta je na kraju?
Na kraju neba, na kraju mora, na kraju puta?
Sta je na kraju deca bi htala da znaju?
Zato jedu, zato spavaju,
Zato rastu brze od kaputa.

Sta je na kraju srede? Cetvrtak.
A sta - na kraju cetvrtka? Petak.
Na kraju svih krajeva?
Uvek je jedan novi pocetak.

Krajevi se potrose,
poceci uvek traju.
Pocetak - eto sta je na kraju



JESENJA PESMA :
Sve je pošlo naopačke
za vrapce i za mačke,
kad je jesen okačila
svoje žute značke,
kad je vetar zapevao
novembarske tačke...
Pažnja| Pažnja|
Velika jesenja kupoprodaja!
Prodajemo suncobrane- kupujemo kišobrane!
Prodajemo staro lišće- kupujemo pahuljice!
Prodajemo trotinete- kupujemo sanke!
Kupujemo šubare- prodajemo mašne!
Prodaćemo sokne- kupicemo rukavice.
Prodaćemo sejalice- kupicemo grejalice.
Prodaćemo sladoled- popicemo čaj.
Jer:
Sve je pošlo strmoglavce
za ptice i za cvece,
kad je sunce odustalo
na krov da nam sleće.
Kao da je žuto ljuto,
kao da nas neće!


                                         

                                                           
evo i jedan lep Duskov portret u akvarelu

                                      DAJTE MI DOBRO DETE PA DA VIDITE KAKAV SAM JA OTAC

    TUCITE SVOJU DECU CIM PRIMETITE DA POCINJU DA LICE NA VAS


i zavrsila bih ovo o Dusku jednim lepim cinom koji je vec godinama postao obicaj u opstinama prilikom vencanja mladenaca,maticari citaju Duskove uredbe o braku.Nesto lepse nisam cula pa bih to podelila i sa vama:


Posto ste se lepo,dobrovoljno i jednoglasno dogovorili da zivite u bracnoj zajednici,jer ste svesno i odgovorno zakljucili da ce vam tako biti i lepse i bolje,mi vam necemo,kao sto je uobicajeno citati clanove Zakona o braku i porodicnim odnosima.


(1)BRAK se uredjuje zakonom samo onda kad ne moze drukcije.Zbog toga ne dozvolite da vam zakon uredjuje brak.Uredite ga sami,lepse i humanije nego sto bilo koji zakon to moze predvideti.


(2)ZELIMO da vam bude lepo,da traje dugo,da se radujete jedno drugom,da zivite sa uverenjem da ste danas obavili jedan od najvaznijih i najlepsih poslova u zivotu
(3)SAVETUJEMO vam da ne zurite,da stedljivo trosite reci i osecanja.Nemojte odmah potrositi sve.Rasporedite svoju ljubav i uzajamno postovanje na svaki dan zajednickog zivota.
(4)ZAKON kaze da su muz i zena u bracnoj zajednici ravnopravni.A to  moze i lepse da se kaze:Povecajte svoje obaveze da ne biste ugrozavali prava drugih.
(5)U DANASNJEM svecanom cinu stekli su se ne samo obostrana ljubav vec i vasi pojedinacni i zajednicki interesi.
(6)BRAK ne moze biti cilj
(7)ON JE samo mogucnost da se vasi drugi interesi lakse i lepse ostvare.
(8)ZATO stalno gradite vasu vezu,prosirujte njene granice,ne dajte joj da se zacauri,olenji,uspava,da prestane da zivi i postoji.
(9)BOGATITE svoj zajednicki zivot,borite se za raznovrsnost zivota...budite realni i odmereni kad odredjujete svoje ciljeve i zelje,jaki i uporni kad treba da ih ostvarujete.
(10)NE MOZETE se baviti samo ljubavlju.Ljubav je lepa samo kad se podrazumeva,kad prati sve ostale nase aktivnosti,kada nam daje snage da se sto uspesnije ostvarimo kao licnosti i clanovi drustva.
(11)BUDITE ljuborni,ne jedno na drugo,vec na svoj brak.Cuvajte ga i branite od svih iskusenja,smatrajte ga dragocenim za svoju sudbinu i srecu...
(12)NEKA ovaj dan bude srecan pocetak vaseg dugog i lepog zajednickog zivota...
 .